Ovog puta je bilo baš teško. Dobro sam se preznojao dok nisam dosegao ono što sam zamislio.
Baš i nemam mnogo fotografija na kojima se vidim i ja. Moj uobičajeni položaj je na strani tražila, nisam se nešto gurao da se puno slikam. Tu i tamo se zalomi poneki snimak sa putovanja i to je uglavnom to.
Autoportret je jedan od motiva koje sam zabeležio na spisku za projekat “jedna na dan”, a ovog puta sam hteo da izvedem fotku u ogledalu, sa igrom svetla. Imam gde to da uradim, pod uslovom da mi niko ne smeta: jedno veliko ogledalo u predsoblju, osim što služi mojim devojčicama za ono što devojčice već rade ispred ogledala
Danas je taj dan: nisam baš nešto bio voljan ni za šta drugo, a prilika da izvedem sesiju natenane je bila “sad ili ko zna kad”.
Postavio sam fotoaparat na tronožac, namestio reflektorke na plafonu u ugao koji mi je bio po meri, uključio spot metering u nameri da merim samo najsvetliju tačku na kadru (a ostalo ću izrezati posle, pa sam krenuo u akciju.
Nisam bio zadovoljan sa prvih desetak, dok nisam došao do onog ugla svetla koji sam najpre i zamislio:
Naravno, fotka je iz ogledala. Flipnuo sam je da izgleda kao da me je slikao neko drugi. Postprodukcija je prilično intenzivna: upotrebio sam izrez 5×8, jak kontrast, umanjeno zasićenje boja i još neke sitne zahvate.
A što tako? Pa zato što meni baš i nije mnogo ugodno da stojim ispred kamere; valjalo je izvesti nešto dolično, a na kvarnjaka, pa da mogu da podnesem čak i ja. Sad ja mogu da filozofiram da sam ljubitelj Rembranta, ali u to neće poverovati niko, pa bolje da ćutim
Kako god, štrikliram stavku autoportret na spisku kao odrađenu.