Author: Boris

Ma, kad vam kažem!

Svi u kući obožavamo televiziju. Televizor je centralna ličnost naše porodice.

Mislim da bez televizora u kući nema života. Doduše, teško da bi se moglo reći da nam je televizor centralna ličnost porodice, jer ih imamo više (televizora, ne porodica). Dakle, televizori su nam centralne ličnosti porodice.

Dođe tu i tamo do preklapanja termina raznih emisija, pa nekad bih da gledam više emisija u isto vreme, a nekad bi i drugi članovi porodice da gledaju “svoje” emisije. Da se ne bismo bespotrebno svađali, svako ima svoj aparat. Ali da se zna – pa porodica smo – da možemo nekad i da se zamenimo aparatima.

televizija nam uvek plasira proverene informacije

Komšije za nas kažu da smo čudni, te da je kod nas glava porodice onaj ko drži daljinski u ruci. Mi se ne slažemo s time. Glava porodice nam je u stvari televizor. I to ne jedan.

A to ko je čudan, pa nek pogledaju malo kod sebe, u svoje dvorište. Oni su, bre, u stvari čudni. Totalno otuđeni od televizije nikad ništa neće saznati u životu. Biće duduci čitav život. Od rođenja, pa do groba biće tabula razna (ili kako se već kaže).

Takođe mislim da je baš dobro što imamo 786 domaćih televizijskih kanala. Iz kvantiteta se uvek rađa kvalitet. Isto tako misli i moja porodica, jer svako od njih misli mojom svojom glavom. Tako je to u demokratskom društvu. Da nije tako, na primer, imali bismo dva-tri programa i uvek iste vesti, uvek iste ljude, i ne bih znao da l’ me nas lažu ili ne. Ovako, brate, lepo promenim program i na drugom, trećem, ko-zna-kom proverim i vidim istu vest. Dakle, ne lažu nas.

Evo, mi i decu vaspitavamo da gledaju televiziju. To je najbolji način da nešto nauče. U školu ionako idu samo da ispune kvotu nastavnicima do penzije. Pravo znanje se stiče uz televizor. Moje mlađe dete tek sad mirno spava kad zna šta treba da uradi kada nekog ujede zmija ili kada mu ajkula odgrize nogu. Srednje dete već zna za koga će da glasa na sledećim izborima (čim bude imalo pravo da glasa). Najstarije i može da glasa, ali ga više interesuju ovi rejaliti šoui. Čak se prijavio i za neki. Prošao drugi-treći krug. Šteta što dalje nije. Ali samo neka pokušava, jer kako će drugačije uspeti u životu nego uz pomoć televizije.

Džon i Pol

Troslovni je bio glavni u kraju. A onda se pojavio Gremlin.

Troslovni je znao da “biti mangup” ne znači ići uvek glavom kroz zid. Znao je na skoro svakom zidu da nađe vrata, a i lepu reč da se ista otvore.

Plav kao Bred, visok taman koliko treba, građen idealno za tu visinu. Grub u licu, ali u isto vreme i lep. Onako muški.

Čak i da nije svirao gitaru – a svirao je dobro – malo koja curica u kraju bi mogla da mu odoli.

Troslovni je bio predmet obožavanja i idol mladim tinejdžerima. Troslovni je bio predmet zavisti kod ovih drugih, starijih tinejdžera. Troslovni je bio glavni u kraju.

A onda se doselio Gremlin.

Nastavite sa čitanjem… “Džon i Pol”

Čudesni kompot gospođe S.

Gospodin Homer S. nema mnogo sličnosti sa glavom porodice Simpson. Osim možda jednu. Ili dve…

Gospođa S. je penzionisana nastavnica. Predavala sve predmete iz oblasti elektrotehnike. Sada gaji unučad. Gospodin S. je redovni profesor na Elektrotehničkom fakultetu. Godinama mu je posao bio jedina ljubav. A onda su došli unuci.

Gospodin S. je te večeri došao kasno s posla. Laboratorija za fizičku elektrotehniku na Elektrotehničkom fakultetu zna biti interesantna i laicima. Gospođa S. odavno više svog supruga ne čeka budna.

Čulo mirisa bi osetilo predivne tonove i da kuća nije bila u mraku. Gospodin Homer S. nije hteo da pali svetla, da ne uznemirava suprugu. Ulično svetlo je dovoljno osvetljavalo kuhinju. Mmmmmm, pun lonac izvrsnog kompota. Još uvek je topao. Gospođa S. zna koja je najbolja dobrodošlica umornom suprugu. Šolja nije nužna, a kutlača je blizu.

Nastavite sa čitanjem… “Čudesni kompot gospođe S.”

Studentski protest 1996.

kada je iz stisnute šake 'ispao' indeks?Sećate li se Studentskog protesta? Onog iz 1996-e? Sećate li se elegantnog načina priznavanja krađe poraza?

I današnji mladi ljudi imaju istu energiju koju su imali ondašnji mladi ljudi koji su nosili ovaj protest. Ali današnjim mladim ljudima nije do protesta.

Ne verujem da ima mesta na (domaćem) Internetu koji drži do sebe, a da neće spomenuti današnji datum i naglasiti da je od tog protesta prošlo deceniju i po. Neki će naklapati da se takav protest nikad neće ponoviti. Neki da je to bio politički protest. Neki će reći ovo, a neki ono. Isto tako će neki biti više u pravu, a neki manje.

Tadašnji studenti su osnovnu i srednju školu proveli pod sankcijama, hiperinflacijom, permanentnom ratnom pretnjom. Treba li dalje nabrajati. Protest je bio izduvni ventil za sav jed koji se nakupljao. A kad ventil popusti, ko će da ispašta nego diktatorska vlast, zar ne?

Sadašnji studenti su osnovnu i srednju školu proveli u demokratskom okruženju. Demokratska vlada vlade, uređeno društvo, kultura, sloboda kretanja,… Treba li dalje nabrajati. Današnji studenti i nemaju zbog čega da protestvuju, zar ne?

Slave u Srbalja

Hajde da se unapred odredi ko ima koju slavu, da bismo videli “kod koga ćemo sada da žderemo”. Slava i igara…

Zeleni zub prezire slavu! Ali voli slavski kolač.Tu i tamo radoznali internetski surfer će naći razne tekstove o istoriji slave kao religijskog običaja. Od toga ko je uveo, a ko definisao formu, pa sve do toga ko je od poznatih ličnosti kod koga bio i šta je pojeo. K’o što je red, naći će i tekstove “iz dobro obaveštenih izvora” da su slave karakteristične samo za Srbe. Što, je l’ te, implicira da ko ne slavi slavu – taj nije Srbin.

Kako su mnogi Srbi intimno rehabilitovali Boga, tako su krenuli da se prisećaju običaja koji nikad nisu poštovali. Čast izuzecima. A prisećanje se, kao što znamo, obično svodi na ko je šta rekao, kako je ko šta uradio “onomad prošle godine kad smo bili kod njega”, a na “televiziji su rekli da je drugačije”, a ko bolje zna od televizije.

Televizija će nas svake godine iznova naučiti da je slava Nikoljdan najveća srpska slava. Dalje će nas naučiti da se njena veličina (slave, a ne televizije) ogleda u činjenici da jedna polovina Srba slavi ovu slavu, a druga polovina ide na proslavu. Treća polovina sedi kući i čekajući novu lekciju sa televizije rešava multidimenzionalne skupove u nameri da dokuči koliko polovina čini jedno celo.

Nastavite sa čitanjem… “Slave u Srbalja”