Danas od vas tražim samo dve jednostavne i povezane stvari: nemojte da izmišljate konotacije za prepirku i prepustite se odličnoj muzici. Ostalo će doći samo od sebe.
Veliki Petak i Vaskrs nekome predstavljaju ozbiljan metafizički simbol, za nekog su emotivna ikonografska kategorija, a mnogima je to prosti vikend pun nekakvih tradicionalnih ritualčića koje upražnjavaju iz navike u krugu bližnjih. Pravo da vam kažem, bio sam u prilici da taj praznik doživim na mestu i na način koji teško da je moguće prevazići, pa se nešto baš i ne satirem da bilo kome objašnjavam bilo šta. Umesto toga, predlažem vam danas (ili bilo kad tokom ovog vikenda) jednu zanimljivu muzičku ekskurziju.
U svakom javnom bavljenju, kada se odreknete prepotentnog nastupa i zapravo samo pokušavate da se dokažete svojim radom bez obzira na pakosne komentare sitnih duša, proći ćete loše.
Kada je Zoća juče pomenuo sindrom “neuspešnih” – to jest, uspešnih imena iz sveta muzike koji su imali taj peh da neki idiot koji piše za muzički časopis izjavi kako im je glavna karakteristika to što liče na nekog drugog, već dokazano uspešnog i tiražnog, nisam mogao da se ne setim veoma sličnog i ništa manje nepravednog slučaja.
Fascinantno je, pak, sa koliko mirnim i gospodskim stavom je Robin Trower izdržao krajnje vulgarne i neopravdane kvalifikacije u času kada je stvarao fantastičnu muziku.
Ovakvu kvalifikaciju do sada nisam čuo. Ako je ne zabeležim, zaboraviću je, a to bi bilo nepravedno i pomalo rizično.
Kad je neko lud, onda tu nema pomoći: ovu frazu sam do sada previše puta upotrebio i malčice se već izlizala, ali kad malo pažljivije poslušate ovo što imam da vam predstavim, razumećete zašto je celishodno da to izrazim baš tako.
Elem, mislim da je Gentle Giant jedina grupa sa kojom sam ikad u životu imao posla, a da se desilo sledeće: zarazio sam se na prvo slušanje, a pritom ja nikada nikoga pametnog nisam uspeo da zarazim za tu muziku. To da su ti ljudi bili kolektivno ludi nije nikakva misterija. Zato valjda nisu ni mogli da prevaziđu vreme u kojem su radili. Ali oni su se bar razbežali kud koji: ja sam problem. Sklonost ka anahronim i (is)komplikovanim oblicima muzike izvesno me kvalifikuje barem kao potencijalno ludog. Drugi se izvlače: no, izgleda da moja okolina krije od mene neka saznanja o meni.
Štaviše, u par navrata umalo nisam nadrljao zbog njih. Boktemazo, pa to mi se nije desilo ni sa glasnim puštanjem grupe King Crimson.
Kako me sustižu godine, tako mi tišina sve više prija. Ne govorim o tišini gluve sobe, već o prostom izostanku meteža: ne smetaju mi ambijentalni zvukovi. A tu na red dolazi činjenica da živim u maloj varoši, da se preko puta moje kuće nalazi park lokalne bolnice i, konkretno ovih dana, da je najzad došlo vreme da prozor ostane otvoren, možda ne celog dana, ali tokom dužeg vremena.
Privilegija koju sam dobio tom kombinacijom su brojni kosovi koji se oglašavaju od praskozorja do kasnog jutra.
Poslednjih godina ih ima i bliže: ugnezdili su se na ona četiri drveta u mom dvorištu i od aprila do juna se budim doslovno okružen zvukom nalik na početak današnje muzičke numere.
To što je Dylanov katalog najzad otvoren za principe 21. veka iskoristiću da vam otkrijem jedan element u slagalici svog odrastanja.
Ne Cevki se nedavno desila tektonska promena: kancelarija Boba Dylana koja brine o njegovom muzičkom nasleđu na tržištu odlučila je da pusti značajan deo njegovog kataloga u opticaj. Tamo još uvek nema nekih značajnih numera (ili ako baš hoćete: beznačajnih, ali dragih), ali razlika je već strahovita: Bob Dylan je najzad, posle dugog perioda sporadičnog promotivnog pojavljivanja na Internetu, postao deo najvažnijeg medijskog kanala civilizacije 21. veka.
Za svet banalna, ali za Suštinu pasijansa značajna promena je ta što ćemo sad moći da zahvatimo u taj katalog kako bismo ozvučili svoje priče o muzici koju volimo i epizodice iz života koje jedino tom muzikom možemo da ozvučimo.
Za početak biram prvu pesmu sa prvog vinila Boba Dylana koji sam svojom rukom stavio na gramofon i pažljivo preslušao. Nije to bio moj vinil, a kamoli moj gramofon, ali ko te pita za to: bilo je to moje iskustvo.
Nije da sam tad išta suvislo razumeo. Imao sam nepunih trinaest, čak ni sve glagolske oblike engleskog jezika nisam dobro znao. Sa ovim stihovima prvog rock’n’roll Nobelovca se pomalo patim i dan danas, nije da nije. No, ostade tada nešto u meni, pa zauvek.
Pripadam generaciji koja pamti bioskop. Ko je onda mogao da sluti da će prosto sećanje na ta iskustva danas predstavljati privilegiju…
Sticajem okolnosti, danas je naročit dan za one koji vole da uživaju u fantaziji. Kao nikad pre, na snazi su dva recepta koji su u potpunom polaritetu i čini se da treći ne postoje: dakle, oni koji prate Game of Thrones i oni se ubiše hvaleći se time što nisu odgledali ni jednu jedinu epizodu najbolje višegodišnje igrane TV produkcije otkad postoji TV produkcija. Sad, na stranu ideja o tome da li se treba ili ne treba hvaliti time što ste pripadnik jedne ili druge strane u toj podeli. Nešto drugo me muči, nešto što prevazilazi činjenicu da ovaj članak neki neće pročitati dok ne odgledaju prvu epizodu finalnog serijala “Igre prestola”.
Elem, gde nestade ona magija koju smo nekada doživljavali kada se isključe mršava svetla u bioskopu i zasvetlucaju slike na velikom platnu?
Ne samo da razotkriva, nego i dokazuje da je strpljenje u postizanju rezultata jednako važno koliko i talenat i trud. Da nije bila strpljiva, možda nikad ne bismo saznali za nju. A danas je kraljica.
Kada je Mirko, moj FB drugar sa kojim delim prilično širok front zajedničkih afiniteta u muzici, pre nekoliko dana okačio današnju pesmu, njegov komentar je bio kratak i suštinski dovoljan: “Osećam strahopoštovanje prema Gillian Welch”, reče.
Đavo da me nosi ako bi više reči učinilo bolju pravdu. Međutim, o čemu bih ja onda danas pisao?
