Author: Grba

Čekam kišu

Suvo u vazduhu. Suvo u ustima. Suvo u grudima. Suša po džepovima.
Samo srce puno.

U času dosezanja svog komercijalnog vrhunca, grupi Leb i sol se desilo manje-više već sve što je jedan čestit muzički sastav mogao da doživi. No, kao da je izostao “onaj jedan korak” koji bi njihovo faktički zasluženo mesto na vrhu popularnosti učinio i eksplicitno jasnim: bio je potreban radijski superhit. Jer, pored onoliko odlične muzike koju je Leb i sol pružio publici, čestitog FM hita nije bilo još od pesme “Kontakt je skup” u proleće 1984. Predugo: nije dobro kad nastaju takve praznine.

Kockice su se složile u proleće 1987. u vidu albuma koji je doneo ne jedan, nego tri superhita. No, pesma koju ćemo danas slušati nije jedan od njih.

Auh!…

Nastavite sa čitanjem… “Čekam kišu”

Šta sve jedan muzičar mora da radi kad ga angažuje rigidni poslodavac

Da bi Robert Fripp zadržao pažnju na nekom muzičaru duže od šest sekundi, ovaj mora da bude mešavina Mocarta, Ajnštajna i bele ajkule, sa uzgrednom sposobnošću čitanja misli i trenutnog isporučivanja rezultata. Sa tim karakteristikama se tek stiže na audiciju.

Sinhronicitet je princip koji, evo već punih osam godina i četiri dana, uporno prati Suštinu pasijansa na putu saznavanja svega što je predmet našeg interesovanja. I tako, pomenuh prekjuče koliko je rigidna atmosfera rada i preciznosti vladala u vezi sa svakim zamislivim aspektom ideje pod nazivom King Crimson. A baš kao da se namestilo, u jednoj fejZbučnoj grupici koja progresivnu muziku neguje kao fetiš osvanuo je jedan audio-video zapis sa Cevke u kojoj se pojavljuje Adrian Belew, sam sa akustičnom gitarom, dakle najogoljenije moguće, i rekonstruiše jedan detalj iz perioda svoje karijere kad je bio frontmen grupe King Crimson, a što je radio duže od bilo koga drugog.

Nemam običaj da zahvatam gusarske video-snimke, ali ovog puta nisam mogao da odolim. Poslušajte i pogledajte pažljivo. I nemojte da izostavite reakciju publike iz ukupnog utiska.

Dakle, retoričko pitanje koje Belew na početku postavlja – da li ste se ikada zapitali šta svira jedan član benda? – i ono što sledi otkrivaju mnogo toga ako ste spremni da obratite pažnju.

Nastavite sa čitanjem… “Šta sve jedan muzičar mora da radi kad ga angažuje rigidni poslodavac”

Koliko je znanja i strpljenja potrebno da bi se napravila nesvakidašnja rođendanska žurka

U vezi sa kompendijumom ideja po imenu King Crimson nikada ništa nije jednostavno, a kamoli trivijalno. Ali, zato je nagrada za strpljivog slušaoca uvek velika. Ovo o čemu danas pričamo je sladostrasno.

Kada jednog dana u nekoj neodređenoj budućnosti neki mazohistički nastrojeni biograf bude odlučio da sačini sveobuhvatnu biografiju grupe King Crimson, neće uspeti u tome. Možda će to biti knjiga u više volumena, obimom uporediva sa (u svakom pogledu velikim) romanima klasične književnosti, možda će sadržati tačne i besprekorno zanimljive podatke među kojima većinu niste znali, ali… Te hronike su obilne i preobilne detaljima koje je teško prenebregnuti. Šta reći kad već na Vikipediji jedan trivijalni navod glasi ovako: “Prva inkarnacija King Crimsona je formirana 30. novembra 1968, a prva proba je održana 13. januara 1969.” Brate… Ne piše u koliko sati, ali to je verovatno zato što su prepisivači zaboravili da napišu.

Postoji samo jedan čovek koji bi bio sposoban da to učini celovito, ali za njega već znamo da to neće učiniti. A postoji samo još jedan ko bi takvo ludilo mogao da ozvuči; e, on upravo pokušava tako nešto da izvede, pod budnim okom (i uhom) onog prvog.

Elem, jedan ludački projekat koji će potrajati pedeset uzastopnih petaka tokom 2019. godine već sad, na petini izvedbe, potvrđuje to što govorim. Ovo što sada verovatno već slušate deo je tog ludila.

Nastavite sa čitanjem… “Koliko je znanja i strpljenja potrebno da bi se napravila nesvakidašnja rođendanska žurka”

Čarobni amalgam

To li je, dakle: besprekorni talenat pisanja pesama jednog čoveka preklopljen fantazmagoričnim vizijama one dvojice ludaka iz Tuscona. Ne možeš poželeti više.

Muzike ima na pretek. Ili će biti da ja više ne mogu da postignem koliko sam nekad mogao. Sve je moguće, ali za jedno znam da nije moguće: ne mogu da ignorišem najavu muzike koju stvaraju ljudi u čiji besprekorni talenat sam se uverio svaki put kad sam čuo nešto novo. Dodajte tome prstohvat subjektivnog stava – i eto meni radosti. Sledeća numera ja najavljena doslovno 25 sati pre nego što sam je ja objavio vama.

Auh. Rolling on the floor laughing

Nastavite sa čitanjem… “Čarobni amalgam”

Ako mi veruješ

Bila je to čudna kombinacija divljačke energije i suptilnog senzibiliteta.

I kao što rekoh juče: kao da prvi znaci proleća navlače crne vesti… Taman sam napisao onaj poslednji pozdrav Dicku Daleu, kad na jednom od feedova muzičkih časopisa koje pratim naleteh na vest:

“Hard rock gitarist Bernie Tormé, najpoznatiji po kratkom angažmanu u bendu Ozzija Osbournea ranih osamdesetih, preminuo je u subotu, 17. marta 2019. Imao je 66 godina.”

Ime mi je bilo poznato, ali sasvim sigurno ne iz Ozziejevog benda: pre nego što sam pročitao u tom članku, setio sam se gde i kad sam prvi put čuo za njega.

Uh… Davno beše: ta LP ploča je bila vruća ispod prese kad sam je u jesen 1980. dobio od druga za rođendan.

Nastavite sa čitanjem… “Ako mi veruješ”

Nitro surf

Bio je jedan od onih malobrojnih gitarista koje nepobitno prepoznate posle samo nekoliko tonova.

Ne znam da li je pravilo, ali nekako mi se čini da sa prvim znacima proleća dolazi i povećan broj vesti o Onim Konačnim Selidbama. Tako me je preksinoć me je zatekla informacija da je Dick Dale, gitarista kojeg su nazvali kraljem surf gitare, otišao na Neko Bolje Mesto. Da je još malo poživeo, u maju bi napunio 82.

Bio je jedan od prvih gitarista čiji furiozni staccato stil je bio moguće prepoznati posle samo nekoliko tonova.

Nastavite sa čitanjem… “Nitro surf”

Muke po Sizifu

Možda će se ispostaviti da naslov albuma i nije toliko pretenciozan koliko se čini u prvi mah.

Nešto mi ne ide pisanje ovih dana. Zapravo, ni slušanjem muzike ne mogu da se nešto pohvalim. Nije da nema dobrog zvuka oko mene, nego nikako ne ide u glavu. K’o panju da puštam muziku, u panj sam se i pretvorio…

Znam tačno i šta mi je, samo mi je mučno da prevalim: freelancer blues. Gledajući oko sebe druge kako se muče i doživljavaju jezu čak i na tzv. stalnom radnom mestu, a znajući koliko je dobrih ljudi oko mene ostalo bez posla, u strahu da se i meni isto ne desi, pregorevam radeći spoljni posao na kom sam permanentno angažovan. I tako, od sve slobode koju imam, postao sam jedan od najmanje slobodnih ljudi u sopstvenoj okolini.

Kao onaj jadnik Sizif, kojem su svake večeri, tamo na vrhu, govorili: “Budalo! Nije to taj kamen! Marš dole i dovaljaj onaj koji treba!”. Računam, ta muka je još veća od one da kažnjenik večnosti valja jedan te isti kamen uzbrdo, jer pride ispada i glup.

Nastavite sa čitanjem… “Muke po Sizifu”

Kornjačin blues

Ako ne znate za nju, saznajte što pre. A ako znate, obratite pažnju na novi album ako do sada niste.

Mučno je suočavati se sa potrebom da skreneš pažnju na nešto vredno pažnje, a nemati vremena za to.  Željan si da i drugi primete, pa da raspravljaš dugo, sve pokrivajući to vreme sadržajem čije postojanje je do ugodne teme i dovelo. Ali, ne vredi: iz ove kože se ne može.

Elem: željan sam da vam dugo i polako pričam o albumu koji sam još pre desetak dana čuo. Ali od onda nisam to uspeo ni da ga preslušam drugi put, do maločas, što bi ono rekli, “da legne”, a kamoli da napišem nešto. A grehota od boga ne slušati svaki dan. Poslušajte i sami:

A?

Nastavite sa čitanjem… “Kornjačin blues”