Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Gde god da se uhvatite sadržaja u karijeri Stevena Wilsona, nailazićete na besprekorne rezultate. Razlog tome je što su njegovi standardi viši od vaših očekivanja.
Izvesno, primetili ste da je prošle nedelje došlo do četvorodnevne pauze u rubrici “Muzika za popodne”. Iako nema potrebe da iskajavam nastalu situaciju, moram da vam ispričam zašto je tako ispalo, da podelim sa vama komad dobre muzike i slike, a da usput sačinim ovu uzgrednu belešku, jer odavno mi izmiče.
Elem, delirijum.
Oh, watch out! You gonna find out
Find out for yourself boy what’s going on
Ice on the motorway, you can’t go that way
You just gotta walk, that’s all, come on
Udarilo lepo vreme, pa i nama lepo. Ajd’ što mi što živimo u kućama možemo da uštedimo neku paru jer manje krljamo grejanje, nego je, brate mili, logistika svakodnevice mnogo jednostavnija. Nema čišćenja snega, nema klizavih trotoara, nema neprijatnih iznenađenja tokom vožnje.
Ne opuštajte se: ova zima nije rekla svoje poslednje. Izvesno nam sleduje još jedan talas ružnog zimskog vremena. Pazite naročito na led pod snegom na stepeništima i onaj na putevima, kad ste za volanom. Preko preče, naokolo bliže.
I pamet u glavu.
Pletem samo jednom iglom. Rasplićem brzo i bez greške. Ovih dana vozim na tri točka. A kako si mi ti? Malčice sam pobrljavio i evo ti ga na.
Kao što izvesno znate, sklon sam da istražujem i komentarišem kulturološke aspekte kiča. Štaviše, ponekad mi takve teme čine omiljenu mentalnu zabavu, jer odavno mi je jasno da razumevanje kad to neko delovanje postaje kič najviše zavisi od moje sopstvene sposobnosti da sve što znam složim u funkcionalnu celinu. To me održava u oštroj pameti, kad već ne mogu da pretrčim polumaraton.
U tom zamešateljstvu, mene odavno naročito interesuju oni koji se sa kičem svesno poigravaju, ponekad namerno ukoračujući u zonu iz koje je većini teško iskorpcati se. Ta veština mi je jedan od najtvrđih rebusa: potrebno mi je da prepoznam, što bi ono Frenk Herbert rekao, “zavere u zaverama u zaverama”, pa da tek iz tog trećeg sloja izvučem poentu. Đavolski teška stvar.
A onda mi je, na jednom sasvim slučajno odabranom primeru, sve sinulo i sklopilo se savršeno.
Američki rock’n’roll srednje struje je prepun pravih frajera, ljudi koji su ‘ladni ko špricer u svakoj situaciji, osim kad im je instrument u rukama. Tada postaju zveri. Jednog od takvih naročito gotivim: znate ga dobro i vi.
Budite slobodni da me nazovete subjektivnim, štaviše neobjektivnim, ali uz sav trud koji nije bio mali, a mi nije bilo teško da ga uložim, ja nisam uspeo da pronađem ni iole slabu tačku u karijeri tog mangupa. Najzad, Joe Walsh je čovek kojeg ne interesuje mnogo šta ćete misliti o njemu, a neka moja detektivska naglabanja njegove fonografije dovela su me do zaključka da je reč samo o trenutku u kojem bi on objavio nešto, kada je zbog nekog lokalnog konteksta bio trenutno omiljen ili neomiljen, pa bi ga dežurne kritičarske zamlate podigle u nebesa ili otresale kao blato sa cipela.
A za sve to vreme, čovek bi svirao kao da ne postoji sutra, a tu muziku promišljao i stvarao kao da je došlo krajnje vreme da neko zasuče rukave i pokaže svetu kako se to radi.
Danas se navršava šezdeset godina otkako je jedna avionska nesreća promenila kurs moderne muzike.
Žureći da stigne na odredište sledeće svirke i odmori se malo, Buddy Holly je te februarske večeri naručio avion četvorosed, da ga preveze iz jedne pripizdine u Ajovi na sledeće odredište logistički prilično jadno organizovane turneje po smrznutim državama američkog srednjeg zapada.
Taj let se nikad nije završio.
Ako je verovati čoveku, jedna cura iz Firence ga je startovala usred muzeja u Parizu. I on se toliko zbunio da nije znao šta da joj kaže, a posle joj je u snu napisao pesmu. Pa još jednu. I još jednu.
Carlos Santana je čudna voćka: njegovi meditativni uzleti su glavno pogonsko gorivo njegove muzike. A kako postiže te visine, već je drugo pitanje. Na početku beše mrak… Ne, to je iz neke druge pesmice: na početku beše meskalin sa pogrešnim tempiranjem, ali sa dobrim ishodom, pa je matična grupa mladog gitariste dobila vetar u leđa da od lokalne zvezde postane svetska megazvezda.
Ono što smo čuli na prva četiri albuma grupe Santana spada u nešto od najbolje latino-orijentisane muzike koju je američka scena ikad proizvela. Onda je Carlos malčice upao u manir, pa iako je bilo odličnih ideja u drugoj polovini sedamdesetih i tokom osamdesetih, nisu svi albumi bili vredni ozbiljnog razgovora. Devedesete ga nisu htele, pa se čovek najzad setio da napravi dužu pauzu. Ono što je pripremio potkraj veka predstavlja komercijalni vrhunac njegove karijere.
No, pare mu udariše u glavu i počeo je da se vrti u krug. Zbrka je trajala skoro dvadeset godina.
Poslednja vest glasi da je izgleda pronašao put iz vrzinog kola.
Vrli hroničari zbivanja su iskoristili svoje čestite podsetnike da nam skrenu pažnju kako vreme prolazi mnogo brže nego što bismo mi to voleli. Ne pomaže čak ni onaj relativistički stav da vreme, zapravo, ne postoji.
I tako… Juče beše pola veka od poslednjeg performansa Bitlsa pred publikom. To beše ono kad su se svi popeli na krov svoje upravne zgrade u Londonu i zasvirali pred malobrojnom publikom koju su činili ljudi zatečeni u kancelarijama i trenutno ne previše angažovani, filmska ekipa koja je pravila dokumentarac o Bitlsima i nekoliko članova porodica Velike Četvorke. Izgledalo je to baš ovako:
A onda, nedugo potom, priči je došao kraj.
Brate, odakle izvlačiš sve te ideje sve ove godine?
Odavno sam siguran, a ovog puta ću prvi put i reći naglas: ovaj čovek u sebi krije neki manijakalno snažan poriv. Njemu nije dovoljno da oduševi ili zbuni slušaoca: njemu je potrebno da ga šokira. I u tome je uspešan sve ove godine.
Za sve ove godine koliko slušam njegovu muziku, a potkačili smo se davno, kad je pre četrdeset godina objavio album Look Sharp! (1979), taj ludak ne prestaje sa provokacijama. U prvom ovogodišnjem paketiću iz Kalinjingrada, tetka mi šalje njegov novi album, a na ceduljčetu zakačenom na CD stajalo je samo ovo:
!!!
Nisam oklevao da čujem razlog za taj komentar, strpao sam CD u plejer. Sledećih četrdesetak minuta nisam mogao da dođem sebi.
