Author: Grba

Deset hiljada koraka

Deset hiljada reči stoji između nas
Deset hiljada divljih granica

U prevečerje projekta “Korni grupa 2019“, imam neki čudan predosećaj koji me sprečava da pohodim taj koncert. I zato sam doneo manje-više konačnu odluku da to neću učiniti. Da me ne razumete pogrešno: drago mi je što će se okupiti deo ekipe oko Bate Kovača, jer Dado i Boček su uz njega, a to nije malo. Doduše, ritam sekcija je otišla na Neko Bolje Mesto (Furda juna 2015, a Hreljac pre mesec dana) i tu se ne može pomoći, ali verujem da su zamene dostojne… Ali ne, hvala. Korni grupa beše, zapravo, dve grupe, a nije potrebno biti naročiti genije da bi se razumelo za koju od njih će biti mesta pred šarenom publikom za koju se ta ujdurma pakuje. Osim toga, Bata Kovač je dao neke izjave nakon kojih verujem da je upravo suprotno onome što je rekao… Meni na dušu ako grešim.

Međutim, nisam mogao da se ne setim nekih ličnih premotavanja istorije uživo. A onda sam se setio grupe sa najdužim stažom koju sam ikada gledao.

Sticaj okolnosti je hteo da je ta ista grupa odsvirala prvi rock koncert kojem sam prisustvovao u leto sad već pradavne 1978. A došlo je i do ponovnog susreta, generaciju i po kasnije.

Nastavite sa čitanjem… “Deset hiljada koraka”

Pozdrav prijatelju iz kraljevske palate

Taj prelaz tempa iz Allegro u Largo jedan je od muzički najubedljivijih trenutaka koje je grupa Pink Floyd ikad pružila.

Šta može muzičar čiji kreativni vrhunac je pomeren iz impulsivne kreacije zanimljivih fraza u zonu metafizičkih digresija? Da li da se prepusti novoj struji, pa gde ga ona ponese? To bi moglo biti najzanimljivije, ali šta ako se izgubi kontekst? Tada se pretvaraš u prodavca magle i sumaglice, a možeš da se obratiš još samo onima koje svakako ne zanima šta imaš novo da kažeš, već plaćaju da bi sebe videli u tvom društvu. Takvi postoje i u onoj drugoj grupi konzumenata drugog scenarija nastavka karijere posle zenita – onog kad više ne plasiraš ništa novo, nego prevrćeš stare teme dok god ima onih koji su spremni da te teme konzumiraju, što je večito (ref. Đ. B.). No, šta onda? Provlačiš se zahvaljujući tome što takvima svakako ne možeš reći ništa novo, sve i da imaš, jer oni misle da su sve čuli i da sve znaju, pa nesposobnost da kvalifikuju novo maskiraju kvantifikovanjem starog.

Malobrojni hrabri umetnici pronalaze rešenja tako što rekonstruišu ogoljene stare ideje, pa ako su one još uvek vredne pomena, pakuju ih u nove kontekste. Takva igra je rizična, jer skliznuće u patetiku je više nego verovatno, ali moguća dobit je velika.

Jer tako stari sadržaji mogu da postanu nova remek-dela zahvaljujući novom ruhu i kontekstu.

Nastavite sa čitanjem… “Pozdrav prijatelju iz kraljevske palate”

Crna kafa

Ona zaslužuje barem naklon poštovanja, ako ne i više od toga.

Humble Pie, u svim inkarnacijama i svim sastavima, sa svim sitnim varijacijama stilova tokom postojanja, spada u one grupe pred kojima se obično spontano javi ona blesava misao: a zašto ja tu muziku ne slušam svaki dan?

No, bez obzira na to što danas slušamo jednu od najljućih vokalnih interpretacija neverovatnog Stevea Mariotta, jednu od meni omiljenih iz opusa grupe, razlog što se danas podsećamo ovog snimka je drugi.

Ta devojčica sasvim desno.

Nastavite sa čitanjem… “Crna kafa”

Žive aveti noćnog Njujorka

Mogao je da provocira koliko hoće, nisam se primio na to. Osim u slučaju dve pesme.

Vrag će znati kako je počelo moje ignorisanje opusa tog čoveka. Slušao sam pomalo Velvet Underground u mladosti, onda kad je vreme da se stvari saznaju, no beše to tek toliko da im sam odredim mesto. Slušao sam i neke njegove solo radove. Obraćao pažnju na tekstove i kapirao vibraciju vremena koju je on uspevao da zabeleži kao niko pre njega, a mnogi posle njega – jer baš njega su mnogi hteli da kopiraju, a nekima je to čak i uspevalo.

Kapirao sam njegovo mesto u konstelaciji rock’n’rolla, ali što ono kažu hipsteri u NVO okruženjima kada nemaju muda da se potuku: nisam mogao da se složim sa njegovim metodama.

Nastavite sa čitanjem… “Žive aveti noćnog Njujorka”

Verujući u Scipionove dobre namere

Istorijski zapisi kažu da je Scipion Afrikanac bio pravdoljubiv, ali veoma zajeban lik. Zato je, valjda, nekakva pravda da mu se posveti ovakvo muzičko delo.

Da li postoji neka pesma, album ili muzičko delo koje biste odabrali da ponesete na pusto ostrvo? Nekada davno, kada sam znao mnogo manje nego danas, ja sam imao takvu pesmu. Vremenom sam shvatio da takav izbor nema smisla, a jedini dobar odgovor koji sam ikad čuo na pitanje “koju pesmu biste poneli na pusto ostrvo”, nekada davno je dao Kornelije Kovač, odgovorom: “Zašto pesmu? Poneo bih klavir.” Tako da danas više nemam pesmu za pusto ostrvo, možda bih poneo gitaru, ali bilo mi je mnogo zanimljivije da se izložim proveri: da li me ta pesma još uvek radi?

Slušajući ovu pesmu treći put uzastopce nakon što je nisam čuo barem deset godina, jedva i bivajući svestan da sam ponovo kliknuo na Play, do mene je najzad došlo da nikad nisam prestao da je neizmerno volim.

Nastavite sa čitanjem… “Verujući u Scipionove dobre namere”

Blues iz blata delte

Jedan lik je ispod ovog klipa na Cevki napisao komentar: “Ne zaboravite da dišete.” To upozorenje je bilo na mestu.

Za početak, nema tu šta veliko da se priča. Pustite ovaj video, pojačajte glasnoću zvuka, a ako osetite potrebu da đuskate, slobodno ustanite sa stolice i zanjišite kukovima.

A onda, kad budete drugi put gledali i slušali, pokušajte da se setite kad ste poslednji put bili svedok tolikog gitarističkog kapaciteta u jednom snimku.

Nastavite sa čitanjem… “Blues iz blata delte”

Odneo me veliki mlaznjak

A šta tu ima da se priča? Uzmeš gitaru i zaprangijaš… Osim činjenice da to baš i nije tako lako, ako želite da opstanete na tržištu i usput sačuvate zdrav razum.

Odavno se pitam kako da pristupim ovoj pesmi, sa sve kič-prologom, ne bih li je objavio ovde, a baš me je žuljalo da to uradim. Onda sam ukapirao da postoji samo jedan način.

Samo trenutak…

E, tako i nikako drugačije. U čelo. Kao što treba da bude sa prangijaškom muzikom.

Nastavite sa čitanjem… “Odneo me veliki mlaznjak”

Dug put okolo

“Pravio sam greške, ali ne one koje svet misli da sam napravio.”

Kada si u karijeri uradio sve što je moglo da se uradi, a pritom si napravio tek možda poneku omašku koja dokazuje da si samo ljudsko biće, tada zaslužuješ da ponekad zastaneš i osvrneš se, prosto zadovoljstva radi. Ali kad si takav umetnik da te kopiraju čak i najveći, a pritom ne gubiš tlo pod nogama i slavu si preneo na svoju muziku, a ne na sebe, onda poštovanje koje sledi nije moguće poljuljati nikakvim trendovima niti argumentima galame.

A preko svega, ako se svetu obraćaš samo onda kad imaš nešto da kažeš, tom svetu bi bilo pametnije da obrati pažnju na to što ćeš reći.

Nastavite sa čitanjem… “Dug put okolo”