Author: Grba

Štogod prestar za rokenrol, nadasve premlad za gašenje bloga

Suština pasijansa će proraditi ponovo, ovako ili onako. Glas Iana Andersona, nažalost, više neće.

– Ej, Grba, ne radi ti Suština pasijansa!
– Ako ćemo pošteno, ne radi ni tebi.
– Pa dobro, znam… Mislio sam, ne radi uopšte…
– Znam, ebaga. Nešto se zakukuljilo, a marfologija gužve u parovima je na snazi, pa nemam vremena da se bavim… Pritisnuo me posao.
– A šta mi nindže da čitamo i slušamo dok se ti setiš da popraviš blog?
– Ne znam. Ako ništa drugo ne uspe, ugasiću ga.
– Znači, too old to rock’n’roll, too young to die!

Ono što sam odgovorio svom bliskom prijatelju na tu konstataciju nije primereno da prenesem ovde, jer ima veze sa upućivanjem u prenatalno majčino okrilje, a to se na srpskom kaže na način koji sablažnjava lepo vaspitanu manjinu. Nije se naljutio, nego je iskoristio prvu prigodu (manje od pet minuta kasnije) da mi uzvrati. Tako nas dvojica već decenijama.

Nastavite sa čitanjem… “Štogod prestar za rokenrol, nadasve premlad za gašenje bloga”

Pesma tri nimfe

You and me and the devil makes three…

Vi tražite veliku sreću, vas trojica što ste sada u lancima. Naći ćete je, ali ne u obliku koji vi želite. Ali prvo prvo morate preći dug i težak put, put ispunjen opasnostima. Videćete svašta. Predivne stvari. Videćete kravu na krovu kuće. I mnogo drugih čudesa, o da. Ne mogu vam reći koliko će dug biti vaš put, ali ne bojte se prepreka, jer sudbina je već odredila vašu nagradu. Iako će put krivudati, o da, i vaša srca će biti umorna, ipak ga morate pratiti sve do spasenja.

O, brother!

Nastavite sa čitanjem… “Pesma tri nimfe”

Muzika iz sveta nekih drugih okolnosti

Ne znam kad sam prvi put pojmu “muzika” pridružio pojam “magija”, ali sasvim je moguće da je to bilo kad sam prvi put slušao muziku Joni Mitchell.

Malo je falilo da mi promakne informacija: 6. i 7. novembra 2018, dakle pre samo nekoliko dana, u Los Anđelesu su održane gala večeri na kojima su se ugledni muzičari okupili u čast 75. rođendana Joni Mitchell. U vesti koju sam pokupio na blogu vesti časopisa Uncut, sa zadovoljstvom sam saznao i to da je Joni bila prisutna, pa čak je i izvedena na pozornicu. To znači da je dobro – barem onoliko dobro koliko neko može da bude posle moždanog udara. Drago mi je zbog toga, jer poslednja vest o njenom stanju koju sam pre toga čuo nije bila nimalo prijatna.

Poželeo sam da istim povodom priložim nešto od fantastične muzike Joni Mitchell, pa sam zavirio u Onu Našu Bazu Podataka da vidim šta smo sve slušali i kad smo o Joni poslednji put pisali. Tada sam sa zgranutošću (i zrnom iskrene sramote) utvrdio da je ova rubrika ugostila Joni Mitchell samo jednom.

Nije bilo druge nego da potegnem prvu njenu pesmu koju sam ikad zavoleo.

Nastavite sa čitanjem… “Muzika iz sveta nekih drugih okolnosti”

Još nije gotovo (repriza)

Asocijacije i veze se nastavljaju, a dobra muzika nastaje i u čudesnim kombinacijama kojima su skloni ljudi kojima je umetnost važnija od sujete.

Here’s what I know about the gifts that God gave
You can’t take ’em with you when you go to the grave

Pažljivi čitalac će svakako odmah znati da smo ranije već slušali ovu numeru.

Pažljivi čitalac neće moći da razume moje razloge da danas slušamo ovu numeru, pa se nešto neću veliko ni truditi da ih objasnim. Umesto toga, predlažem da istražimo tezu iz dva navedena stiha iz jednog specifičnog ugla.

Nastavite sa čitanjem… “Još nije gotovo (repriza)”

Crno svetlo

Sve je to predmet doživljaja granice.

Ako bismo mak na konac, The Black Light (1998) nije prvi album grupe Calexico. To bi bio samizdat pod naslovom Spoke (1997), za koji je trebalo dosta vremena da ugleda svetlost dana u uslovima gerila-marketinga i još uvek nejasnog koncepta. Ako ćemo pravo, kada je taj prvi materijal snimljen tokom druge polovine 1995. godine, čak je i grupa trebalo da se zove Spoke. Štaviše, dvojica koji su napustili Giant Sand i snimili taj materijal, objavili su album pod tim imenom grupe u Nemačkoj, nekoliko meseci ranije.

Ali, onda su stvari došle na svoje mesto: neki novi vetrovi su zaduvali indie svetom i nastala je prilika za neku novu muziku. Naši junaci su se našli u centru te priče. I tada je nastalo ovo što danas slušamo.

Istina je uvek jednostavna.

Nastavite sa čitanjem… “Crno svetlo”

Rifovi iz močvare

Što ti je čovek prokletinja. Hteo bi sve da zna, pa onda upadne u stupicu plitkosti, jer dan je uvek prekratak. Kako sam se samo ogrešio o ovog čoveka…

Ova rubrika ne bi trebalo da se bavi ličnošću autora teksta, osim po nekoj pričici ili anegdoti koja pokriva atmosferu i daje novu dimenziju muzici koju slušamo. Ovog puta je drugačije: uz opasnost da se ovo pretvori u posipanje pepelom, moram da se suočim sa činjenicom da ne samo da sam propustio da blagovremeno upoznam opus jednog značajnog muzičara, nego sam ga jednom prilikom i ocrnio bez suvislog razloga.

Ali prvo šakom u čelo.

Nemam kud.

Nastavite sa čitanjem… “Rifovi iz močvare”

Osmoglavo čudovište

Iskupljenje i dovršavanje. Stihija sinergije. Nedisciplina. Dalje. I još dalje.

Jedne julske večeri 2013, tokom posete prijateljima, Robert Fripp se zapitao: “Ako bi King Crimson trebalo da nastupi sutra, kako bi to izgledalo?”. U glavi mu se stvorila vizija sedmoglavog čudovišta na sceni i tog časa je znao da priču o grupi koja je proizvod njegovog višedecenijskog rada ne može ostaviti onako kako ju je prekinuo nekoliko godina ranije: u nezadovoljstvu i frustraciji.

Tog časa se začelo nešto što je, sasvim slučajno ili možda ne, tačno četiri godine kasnije dovelo do rođenja na sceni u Siudad Meksiku nečega što je Fripp nazvao, doslovno, The Eight-Headed Beast of Crim, a zapečaćeno je zdravicom u slavu Formacije 9.1, koju je poslednje večeri u nizu od pet, neverovatna publika uspešno porodila.

A kad Robert Fripp podigne čašu šampanjca i sprema se da kaže nešto, sedmorica muzičkih velemajstora pred njim ućute kao đačići u skamijama.

Nastavite sa čitanjem… “Osmoglavo čudovište”

Tiha voda breg roni

Ma, koga bih ja to trebalo da lažem? Veoma mi je po volji što su progresivne forme muzika preživele, i to naročito na najboljem mogućem mestu za to: u Engleskoj.

Kingdoms may fall, but people remain – veli jedan stih u ovoj pesmi. Šlagvort koji nije mogao da bude bolji za ono što sam hteo da kažem kad sam, pre nekoliko dana, odvojio link na Cevki da napišem koju reč o današnjoj pesmi i grupi koja je izvodi. Prikladno za kontekst, mogu te reči da tumačim malo slobodnije. Elem, nije bitno kakvi su trendovi, uvek će se naći neko ko će sačuvati svetlo prave autorske muzike, nevezano od stila. A kada se među takvima nalazi neko poput junaka današnje priče, važiće i poslovica “tiha voda breg roni”, čućete zašto.

Pre nego što nastavim, a (i) ovog puta će me biti teško zaustaviti, dozvolite da preporučim: ako imate velike slušalice, one koje vam obuhvate ušne školjke, sad je čas da ih stavite na glavu i pojačate zvuk u njima do gornje granice koja vam prija.

Verujte mi na reč: tako je najbolje slušati ovu muziku.

Nastavite sa čitanjem… “Tiha voda breg roni”