Author: Grba

Poslednje slovo, pa odoh

I’m closing the book on the pages and the text
And I don’t really care what happens next
I’m just going
I’m going
I’m gone

Potkraj svoje autobiografske ispovesti My Cross to Bear (2012), Greg Allman proklinje dan kad je prvi put ušao u jedan ćumez za tetovažu u San Francisku, potkraj šezdesetih. Bile su to “romantične” godine, kada se o sterilizaciji igala nije vodilo računa. “Mislio sam da sam odrastao”, veli Gregg, “kakvo sranje…” Tu epizodu vam ne bih prepričavao u detalje, jer možda među čitaocima ima gadljivih; pročitaćete to u ovoj knjizi, koju vam toplo preporučujem. Uglavnom, Gregg je manje-više siguran da je to bio dan kada je zaradio hepatitis C, stravičnu boljku sa kojom se preganjao dobar deo svog života, a koja je predugo tiho tinjala i rasturala ga. Razni simptomi su pripisivani cirozi, a pijanstva su ponekad znala da traju mesecima bez prekida.

Cena koju je veliki muzičar na kraju platio bila je ultimativna. No, ako je za utehu, otišao je u stilu velikog frajera, već pomirenog sa Onim Gore i izazivajući sudbinu ulaskom u studio.

Nastavite sa čitanjem… “Poslednje slovo, pa odoh”

Puzači po tepihu prošlih vremena

Kada je reč o nekim velikim i starim pričama rock muzike, reciklaža je unosan biznis. To se pogotovo odnosi na privremeno okupljanje nekih bivših velikih bendova. Ukoliko se radi pametno, može da bude veoma unosno. Primera radi, svetska turneja grupe Police koja je trajala od maja 2007. do avgusta 2008, tokom koje je odsviran 151 koncert (jedan i u Beogradu), u času zaključenja je bila treća najunosnija ikad održana turneja, sa ukupnim prihodom od 362 miliona dolara, a čistim profitom od oko polovine tog iznosa.

Međutim, za razliku od grupe Police, za koju se zna da članovi ne mogu da podnesu jedan drugog još od vremena kad su objavili poslednji album za onoga vakta osamdesetih, ali osećaj za biznis veoma lako prekriva animozitete među džentlmenski nastrojenim ljudima, negde taj efekat izgleda nije moguće postići.

Tu onda uleću delegirani učesnici stare priče, čisto da održe večiti plamen da tinja dok se ne desi nešto ozbiljnije. Ako se uopšte desi.

Nastavite sa čitanjem… “Puzači po tepihu prošlih vremena”

Ne možeš pobediti

Imam običaj da ponekad odvalim ono “kad je neko lud, onda tu nema pomoći”. Ne mislim pritom na prave ludake, već na ljude van kategorija, one za koje nam nije preostalo ništa drugo nego da ih prihvatimo onakve kakve su, jer za njih ne postoje surogati.

Muzičari van kategorija su naročito dragoceni nama, koji bez muzike ne možemo da živimo.

Zanimljivo je to što ponekad, nakon nečije reakcije na takav svoj nastup, otkrijem ponešto iznenađujuće.

Nastavite sa čitanjem… “Ne možeš pobediti”

Koje je pravo značenje “pravih značenja”?

Više nego jednom do sada, pišući o nekim muzičarima koje naročito cenim, koristio sam frazu “on me zbunjuje”. Iako zapravo ne mislim doslovno – dovoljno sam se ja ukiselio tokom godina, pa malo šta može da me zaista zbuni – dozvoljavam da fraza ponekad ima i doslovno značenje. Možda to bude zato što nisam istražio okolnosti nekog muzičkog dela u meri koja mi pomaže da to delo istinski razumem. A ponekad se nađem na krivom tragu i zbog neke predrasude, jer i ja sam živ čovek.

No, šta ćemo sa onima koji se kao da se trude da zbune svakog ko se lati njihove muzike, uključujući i nas koji volimo pred svetom da se pokazujemo kao neko ko (misli da) zna dovoljno o njoj?

Sa takvima se nije šaliti. Najnoviji primer stiže na dugo očekivanom, novom albumu Paula Wellera. Poslušajte ovo.

Šta kažete?

Nastavite sa čitanjem… “Koje je pravo značenje “pravih značenja”?”

Ne ubijaj kita

In a moment of love, they will die for their grace

Upravo danas se navršava 40 godina od objavljivanja albuma Tormato (1978) grupe Yes. To možda nije ni po čemu važan album, ali to je prvi naslov te grupe koji sam apsolvirao (pa još kao vruće izdanje!) i meni je to dovoljan razlog da prizovem sećanju onu jednu pesmu koja je pretekla sve ove godine.

Ovo budi razna sećanja i poneku uzgrednu misao. Zapravo, imam stotinu misli u glavi, a samo jednu tastaturu pred sobom. Moraću redom…

Nastavite sa čitanjem… “Ne ubijaj kita”

Zapravo, sve je u redu

You thought it was a joke
And so you laughed
You laughed when I said
That losing you would make me flip my lid

U zemlji u kojoj se za kulise za rijaliti daje više nego za školstvo i zdravstvo zajedno, a pritom nema nikog da sabere milion negodujućih glasova u jedan veliki glas, neumitno je da pomislite ko je u pravu, a koga zabole patka, šta je merilo obrazovanja, a šta merilo zdravlja.

Kvaka 22: morate tvrditi da ste ludi da biste dokazali da ste normalni. Ali ako ste normalni, onda se ne možete pozivati na ludilo.

Nastavite sa čitanjem… “Zapravo, sve je u redu”

Mogući način da nešto postane klasika

Hajde da malo uposlimo sivu masu između ušiju. Poslušajte dobro ovo što sledi.

Iako svi znamo da je ovo muzika iz filma, očigledno je da ovo delo funkcioniše i kao homogena celina kojoj slika iz filma “Dobar, loš, zao” više nije potrebna. Pitanje glasi: koji je to atribut muzičkog dela koje uspeva da se odvoji od svog osnovnog konteksta i postane celina za sebe?

Nastavite sa čitanjem… “Mogući način da nešto postane klasika”

Ode Bandit

In memoriam: Burt Reynolds 1936-2018

Sinoć je stigla vest da je Burt Reynolds podlegao dugogodišnjoj bolesti srca na nekoj klinici negde na Floridi. U to ime, prisećamo ga se muzikom iz izvesno najpopularnijeg filma u kojem je ostvario najznačajniju ulogu u karijeri: Smokey and the Bandit (1977).

Burt Reynolds beše jedan od svojeglavih momaka Holivuda. Štaviše: navodno je jednako čuven po ulogama koje je odbio kao i po onima koje je odigrao!

Nastavite sa čitanjem… “Ode Bandit”