Author: Grba

Okamenjen

Neki moji drugari su skloni da forsiraju preporuke raznih gitarista, naročito onih prangijaša iza kojih leti perje ili onih koji po njihovom mišljenju imaju “nešto posebno”, pa se prilično začude kad naiđu na moju potpuno hladnu reakciju. Ne osećajući potrebu da se pravdam zbog svog stava, a znajući da većina nije izložena muzici u tolikom obimu koliko je to meni normalno, puštam ih da misle šta hoće. No, jedan mi reče: “Ostario si: nekad si sekao vene na ovakvu muziku!”.

Na stranu što zbilja ima one muzike za kojom sam nekad klicao, a danas sam ravnodušan jer sam je prerastao, a naročito što baš u slučaju primera koji je prethodio toj izjavi nikad nisam voleo takvu muziku (posredi je bio Joe Bonamassa, plastificirani gitarski heroj koji nikad neće imati moje poštovanje), malo sam se zamislio nad tom konstatacijom: zaista, ko su gitaristi koji pobuđuju moju pažnju? Recimo, ima li u mlađoj generaciji ikoga osim Dereka Trucksa da je uspeo da zadrži moju pažnju?

Nedavno me podsetiše na ovog dečka: o, da! Zapisao sam fusnotu da se njime pozabavim, pa kako sam zapisao, tako sam i izgubio belešku. Zaboravio sam: podsetnik u kalendaru je jedino mesto koje čitam svakodnevno…

Nastavite sa čitanjem… “Okamenjen”

Doviđenja Sent Luisu. Zbogom mediokritetima.

Kako to obično biva, drugi album grupe je onaj na kojem se lome koplja. Tek tada svi odlučuju da li je bend ono pravo ili je bio samo one trick pony, da li će pažnja publike i kritike ostati održana ili se potrošila prvim ushićenjem, da li im se smeši ikakva perspektiva ili je vreme da potraže šansu u nekoj drugoj delatnosti osim muzike.

Perverzni kakvi su bili celog svog veka, Steely Dan su taj trenutak ostvarili na trećem, a ne na drugom albumu.

I to suptilno zajebavajući svakog ko im se našao na putu.

Nastavite sa čitanjem… “Doviđenja Sent Luisu. Zbogom mediokritetima.”

Na kraju ostane prašina

Now you’re telling me you’re not nostalgic
Then give me another word for it
You who are so good with words and at keeping things vague
Because I need some of that vagueness now
It’s all come back too clearly
Yes I loved you dearly
And if you’re offering me diamonds and rust
I’ve already paid

U nezvaničnoj podrubrici rubrike “Muzika za popodne” na Suštini pasijansa kojoj nikad nismo dali podnaslov, ali koji bi mogao da glasi nekako u stilu “zaboga miloga, da li je moguće da ovu pesmu do sada nismo pomenuli ovde” ili “samo da vam objasnim šta se to desilo, pa smo nekako zaboravili na ovu pesmu”, danas se suočavamo sa remek-delom dive američkog folka, neuporedive Joan Baez.

Pa eto: ako nekim slučajem do sada niste znali, sada znate o kome zaista govori ova pesma.

Nastavite sa čitanjem… “Na kraju ostane prašina”

Koliko je zapravo prazna Knjiga Subote (na 432 Hz)

Strpite se malo u vezi sa ta 432 herca. O tome ćemo malo posle.

Moram da priznajem da me pomalo fascinira koncept tzv. tribute bendova, onih muzičkih grupa koje dobrovoljno ustupaju svoj kreativni potencijal opusu nekih poznatih, velikih imena tako što de facto kloniraju njihove izvedbe i tako za svoj groš nadoknađuju iskustvo živog susreta sa tim velikima svima onima koji su raspoloženi za to. Pravi i najiskreniji su oni mali, čiji domet su razne pivnice i klubovi, koji su spremni da za trista duša naprave spektakl za pamćenje. Pamtim dobro: dva-tri puta sam se sreo sa novosadskom grupom Pro Rock Angels, čiji repertoar je sastavljen od opusa grupe The Rolling Stones. Ljudi moji: kakve su to žurke!

Ima i onih drugih, koji gađaju veliku priču. E, tu su stvari već malo šarenije. Ali, prvo da čujemo nešto od takve muzike.

Iznenađeni? Bio sam i ja, dok nisam malo zagrebao ispod površine.

Nastavite sa čitanjem… “Koliko je zapravo prazna Knjiga Subote (na 432 Hz)”

Neke neobjašnjene senke

Kada se neka muzika vrti oko tvog opšteg muzičkog ukusa, onda ju je lako primati zdravo za gotovo, bez potpitanja. Tu čak nastaje ona pozitivna povratna sprega u kojoj muzika proizvodi uživanje, uživanje dovodi do još muzike, pa tako u krug dok ne ukapiraš da perpetuum mobile zapravo postoji, zahvaljujući tome što je muzika je predmet metafizike pre nego što je nekakva matematička kombinacija frekvencija složena u nekakve šablone.

Pravi cilj svake dobre muzike je dodir magije.

Međutim, ponekad se navuku tmasti oblaci. Nešto se desilo, pa najbolji muški vokalni duet u istoriji rock’n’rolla više ne postoji.

Nastavite sa čitanjem… “Neke neobjašnjene senke”

Samo kad bih mogao (da ih čujem uživo)

Hey there you
What’s your claim
While you’re out there
Running in circles you don’t understand

Kada su šefa jednog mladog benda uoči prve zvanične svirke pitali kako se bend zove, on reče “Dawn of the Buffalo” – ideja beše da se imenom oda dužna pošta korenima iz kojih je razvijen muzički stil grupe – ali producent koncerta je to loše čuo, pa je na plakatima odštampano ime “Donna the Buffalo”. Najpre nisu imali kud, a posle im se učinilo kao dobar štos.

Skoro trideset godina kasnije, taj štos traje i dalje, a meni i vama preostaje samo još jedno da se zapitamo:

Kako, za boga miloga, kako je moguće da do sada nismo čuli za ovaj bend?

Nastavite sa čitanjem… “Samo kad bih mogao (da ih čujem uživo)”

Bombonica

U okviru nezvanične podrubrike “a zašto ja ovo nisam ranije čuo” u muzici za popodne Suštine pasijansa, danas stojim pred vama češkajući se iza uha i pitajući se kako je moguće da sam za ovo ime prvi put čuo tek pre nekoliko dana.

Zapravo, znam odgovor na to pitanje.

Nastavite sa čitanjem… “Bombonica”