Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Snežana Radojičić, najpoznatiji srpski ciklonomad, osvedočeni je prijatelj Suštine pasijansa. Upravo danas mi je stigla razglednica iz Pjongjanga, a to sam čekao da bih vam pokazao i ono pravo:
Da, dobro vidite. I nije ovo nikakva fotomontaža: Suština pasijansa se zatekla u Pjongjangu.
Ne znam kako je vama. Meni je malo teško u Danu mrmota, ne toliko zbog posla koliko zbog curenja vremena a da se ništa ne dešava. Dakako, da bi se stvari dešavale, potrebno je preduzeti nešto – nemam iluzija da je moguće ikako drugačije – ali to me sad dovodi u situaciju poznatu kao “kvaka 22”: crkavam ovde kako bih mogao nešto da preduzmem, a potrebno je nešto da preduzmem kako ne bih crkavao. Benasto, ali tako je to.
Jedno od ambulantnih rešenja, srećom uspešno, jeste ispiranje ušiju. Ono figurativno, dabome, muzikom u sinapse. Baš da vam ne govorim koliko me to drži na gomili, jer ne biste mi verovali. Ali, možda mi uspe sa ilustracijom.
E, tako se to radi.
Sike je moj rođak koji je pre pola života, zahvaljujući jednom vanrednom talentu kojim je raspolagao i dobro ga koristio, otišao u svet trbuhom za kruhom. Danas živi taman dovoljno daleko da bi se to moglo nazvati drugom planetom, a opet dovoljno blizu da kad mu padne klapna, samo sedne u kola i sjuri se u rodni kraj; to je formula na kojoj mu malčice čak i zavidim. Iz nekih samo njemu znanih razloga, Sike veruje u moj muzički ukus i ponekad me pita za mišljenje o nekome ili nečemu. Znajući da se on tim pitanjima ne razbacuje, a da moj stav ima uticaj na njegovo mišljenje, potrudim se da ne zloupotrebim to poverenje i pružim mu iskren i temeljit odgovor.
Jutros me na fejZbuku dočekala poruka od Siketa: “Ajde molim te, reci mi tvoje mišljenje o grupi Greta Van Fleet, ali onako kao što ti znaš, klinci su.”
Teško žabu u vodu naterati.
Auh, brate.
Veliku muku trpim u životu: prinuđen sam da radim mnogo, često i vikendom, život mi se pretvorio u dane mrmota. To samo po sebi nije neki problem, jer ne radim za ping-pong loptice, a pogotovo me nije On obećao Njima da radim bez pišanja i pauze vasceli dan za male pare. Nego bih voleo da slušam muziku, a ne smem. Problem se sastoji iz toga što često naleti nešto čemu bih odmah hteo da utvrdim poreklo, godinu, muzičare na snimku, čega još ima na albumu… I dok dlanom o dlan, upropastim radni tempo.
Ponekad ipak ne mogu da odolim: pustim bar Radio Paradise da me zabavi neki minut… Neki sat. Ili dva. Ili tri. Onomad je iz Bilove plejliste naišla ova numera:
A to se, nešto kasnije, pretvorilo u paničnu jurnjavu da postignem rok za neki posao koji sam morao na vreme da uradim. Jer – posle ove svirke, neizostavno sam morao da čujem još muzike grupe Manassas.
Kako ono reče stara poslovica o korelaciji starca i udarca? E, pa to.
Kada sam se onog novembarskog dana 2014. osvrnuo na koncert grupe Colosseum u Budimpešti, koji sam protiv svakog nadanja starog četvrt veka ipak uspeo da pohodim, bio sam naročito ganut činjenicom da sam iskoristio doslovno poslednji trenutak da se sretnem sa jednom od meni najdražih grupa otkad sam obratio pažnju na muziku uopšte. To je bio poslednji koncert na etapi kroz srednju Evropu; bio je poznat plan da će grupa u martu 2015. odsvirati jednu kratku turneju po Engleskoj, ako se dobro sećam beše reč o pet ili šest koncerata, i to je to, kraj, nema više. Nakon obavljenog posla, grupa časnih staraca se povukla u zasluženu penziju, ne dozvoljavajući da Colosseum ijednog časa postane patetična karikatura, kao što se odveć često desilo sa mnogim bendovima starog kova na Ostrvu.
Naravno, ne bi bilo realno očekivati da velemajstori tog ranga okače instrumente o klin i odu da hrane golubove u parku; svi su oni ostali vezani za svoj zanat do poslednjeg daha. Međutim, nismo očekivali baš ovako nešto:
Auh!
Nastavite sa čitanjem… “Niko ne očekuje inkviziciju iz Koloseuma”
Znate šta, dragi moji? Postoje ljudi čiji gubitak je nemoguće preboleti. Frank Zappa je ličnost koja danas nedostaje više nego ikad, otkad ga odvukoše na Neko Bolje Mesto pre, uh, četvrt veka.
Međutim, to što je on nevoljno otišao iz ovog meteža nije znak da mi sad treba da prestanemo da mislimo o nasleđu koje nam je ostavio. Zato, na posao.
Jer, hteli mi to ili ne hteli, gabarit tog nasleđa je jebeno velik, a šta god pokušali da preskočimo, pogrešićemo. Drugim rečima: od oklevanja vajde nema.
Nastavite sa čitanjem… “Odavno nismo proveravali šta je to Zappa”
Nedavno sam došao do jednog totalno benastog, ali bolno istinitog zaključka: među ljudima sa kojima sam u nekakvom generičkom kontaktu, a uopšte mi više nije jasno zbog čega uopšte utucavam svoje vreme i trud na njih jer oni toga očigledno nisu vredni, jasno se ističe jedna karakteristika. To su ljudi koji ne slušaju ili nikad nisu slušali Led Zeppelin, ne znaju šta je to i ne pokazuju ni trag namere da saznaju. I možete da mi verujete, ali ne morate, svejedno mi je: taj lakmus u mom slučaju funkcioniše besprekorno.
A onda sam, iz puke zabave, tražio onu drugu stranu: koja muzika karakteriše ljude sa kojima se ne viđam dovoljno često, a sa kojima pri susretu nastavljam kao da smo se juče prvi put videli?
Pre nekoliko dana sam utvrdio da je to muzika grupe The Allman Brothers Band. A sad znam i zašto.
Nastavite sa čitanjem… “Jedan sasvim neočekivan pokazatelj posebnosti”
Ponekad mi se učini da bih mogao da živim dvesta godina, da sve to vreme provedem samo slušajući muziku i da bih opet lako pogrešio razmišljajući o značaju nekih muzičara i njihovom kapacitetu da me iznenade. Znajući pak da od tolikog životnog veka nema ništa, radije biram da se prepustim muzici onako kako je doživljavam na prirodno, dozvoljavajući da me ponekad poneko iznenadi, pa makar on i ne bio direktni krivac za to.
Danas je reč o pesmi koju ne znam kako da udenem u svoje poimanje jednog prangijaša. A četrdeset godina znam tu stvar, mada sam većinu tog vremena proveo držeći je u zapećku svog sećanja. E, pa došlo doba da je izvučem odatle. Predlažem opušteno slušanje; i ne dozvolite da vas jednominutni uvod odvrati: reč je o odličnom gitarskom radu.
E, tako.
