Author: Grba

Kasno uveče

Kad kao balavac kročiš na muzičku scenu, pa od tog dana, godinu za godinom neprekidno, pa tako nekoliko sledećih decenija, uporno dokazuješ svoju klasu na najteži i najbolji način – egzaktnim rezultatom – onda stičeš nekoliko slatkih privilegija. Najpre, steći ćeš poštovanje auditorijuma, a poštovanje je nešto mnogo stamenije od popularnosti. Drugo, rezultat je merljiv na top-listi, a to u prevodu znači i ozbiljan novac, bar u onom delu sveta u kojem se kreativnost uvažava kao predmet ozbiljnog biznisa. Najzad, steći ćeš pravo da te i upućeni smatraju najboljim među najboljima; a sa tim epitetom ide i privilegija da vremenom možeš da izabereš crème de la crème braće po oružju, pa kad takve uvedeš u studio, sve se završava spektakularnim rezultatom u vidu muzike od čijeg svakog segmenta te spopadaju trnci i pitaš se šta te je to snašlo.

Dobro poslušajte sledeći primer, jer sam prethodni pasus napisao retroaktivno, slušajući baš ovu ludu vožnju. A dok budete gledali, nemojte se čuditi kad prepoznate neke velemajstore koje često pominjemo na ovim stranicama.

A, šta tu ima da se priča…

Nastavite sa čitanjem… “Kasno uveče”

Džentrifikacija

Standing on corner, spending my time
Out of a job, not earning a dime
Lady steps up, says I suppose
You’re a stylish young man by the looks of your clothes

Prošlog vikenda, stigne mi novi album Rya Coodera u paketiću od tetke iz Kalinjingrada. A stari majstor odavno više ne objavljuje albume ako baš nema šta da kaže, odavno je dokazao ko je, šta je i šta ume svakome ko je spreman da malo uključi onu sivu masu između ušiju. Čovek, prosto, uživa u životu i šalje poruke ne pritiskajući nikoga da te poruke čuje ako mu se neće. Zato svaki novi Cooderov album predstavlja događaj vredan pažnje i vremena. Naročito volim kako on svoje albume uvek pakuje meraklijski, bez pustog tovarenja velike količine sadržaja, onako kako se to radilo nekad, u vreme kad je vinil bio dominantni medij za objavljivanje muzike.

I tako, pustim album u pozadini dok sam sređivao neke fotke. Jednog časa, čujem kako Cooder pominje Google. WTF? Pogledam, numera se zove “Gentrification“. Za deset sekundi pronađem tekst na netu. I zaista, tamo se tek sa malo paraboličnih figura pominje glavni problem džentrifikacije – to je ono kad korporacije prodru u siromašnu četvrt, naprave hipstersko mesto, a onako usput upetostruče cenu stanarima.

I setim se kako je to aktuelni trend u Evropi, kako Google značajan deo svojih operacija seli u Evropu, kako cela EU gleda u Berlin, jer ono kako oni budu rešili problem džentrifikacije u delu grada poznatom pod imenom Kreutzberg, tako će i svi ostali…

Nastavite sa čitanjem… “Džentrifikacija”

Pet godina, pet vekova, večnost

Čitam baš jutros uz kaficu: Bill Gates je ljubazno odbio ponudu Donalda Trumpa da zauzme prestižno mesto savetnika predsednika SAD za nauku. Reči koje je ujka Bili upotrebio prilikom odbijanja su diplomatske, sročene manirom čoveka koji nije slučajno postao prvi pojedinac sa realno stečenim bogatstvom koje je prešišalo sto milijardi dolara: “Mislim da ta dužnost ne bi predstavljala optimalno korišćenje mog vremena.”

Iza zavese ovog eufemizma se nalazi podatak da je tokom dva susreta Trump oba puta zahtevao od Gatesa da mu ovaj potanko objasni kako to da virus HIV i virus HPV nisu jedno isto. Takođe, pažljivi hroničari su zabeležili kako je Trump u obe prilike koristio ne baš diplomatski rečnik da opiše svoju fascinaciju fizičkim izgledom ćerke Billa Gatesa, koja ima 22 godine i mogla bi unuka da mu bude.

Nema nam spasa.

Nastavite sa čitanjem… “Pet godina, pet vekova, večnost”

Pogled u ogledalo

Otkako je moj džuboks narastao preko svake mere, dobro se zabavljam tako što sam iskoristio znanje iz prošlog života da u nekakvom programu za tabelarni prikaz sadržaja napravim džuboks-rndalicu. Kad angažujem to sokoćalo, iskoči mi plejlista željene dužine u kojoj se ponekad nađu sadržaji koji izazivaju tzv. čeloklep: klepim se po čelu i pomislim ili čak kažem naglas: otkad ovo nisam čuo!

Onda u meni proradi ludak za kojeg sam mislio da sam ga utušio kad sam pre zamalo četvrt veka doneo najbolju profesionalnu odluku u životu, onu da neću više biti programer, nego ću ponekad i spavati, jesti, prepoznavati ukućane, čak se ponekad i družiti sa prijateljima uz muziku. Zahvaljujući tom programu sa nekakvim mrežama po ekranu, ne potonem duboko kad me demoni školovanja sustignu, nego nešto kao fol programiram automat da uradi za moj račun ovu ili onu glupost i tako se izvučem bez kompajlera.

I sve to eskiviranje strašne profesije najzad sam uspeo da konvergiram u nešto korisno: u povremene izlete u periode muzike koje smatram sebi najdražim.

Kad ja tamo, a ono sinhronicitet…

Nastavite sa čitanjem… “Pogled u ogledalo”

Čekaj! Čekaj malo!…

I woke up in my clothes again this morning
I don’t know exactly where I am
And I should heed my doctor’s warning
He does the best with me he can

Ajde-de, nije baš da sam se jutros rano probudio odeven, a svakako nije da nisam znao gde se nalazim. Ali sam imao čudan osećaj, onako na prelazu između sna i jave, da se nalazim tamo gde sam se nalazio pre trideset godina. Elem, tokom noći je krenula kiša, prozor je bio otvoren, talas hladnog vazduha me je verovatno uznemirio, a sad sam sasvim siguran da sam sanjao nešto što podrazumeva živu svirku i Stingovu muziku. Dok sam ustao da zatvorim prozor, slika i zvuk su već iščilili, ali misao o jednom određenom mestu me nije napustila ni kad sam jutros nevoljno ustao da bih se vratio rmbačenju svom nasušnom.

(ma, radi link)

Ne bih se baš kladio da je ova numera bila predmet tog sna, ali to je otprilike savršen soundtrack te noćašnje slike koju nisam mogao da zadržim još trenutak, a toliko sam želeo.

Nastavite sa čitanjem… “Čekaj! Čekaj malo!…”

Letnja, malo pre vremena

From the park I hear rhythms
Marley’s hot on the box
Tonight there will be a party
On the corner at the end of the block

Ako sam ikad mogao da poistovetim neki ritam sa nekim godišnjim dobom, onda je to bilo stavljanje rege muzike u kontekst vrelog leta. Istina, još uvek nije jul, ali ovaj april je bio najtopliji otkad se meri temperatura, nekoliko prethodnih dana u mojoj ravnici je nosilo ugođaj teškog letnjeg vazduha kao da je već došlo vreme žetve, a meni se nekako danas sluša ova pesma.

Uostalom, danas je 68. rođendan Stevieja Wondera i to je već sasvim dovoljan razlog da slušamo bilo koji od stotinu njegovih superhitova.

A to što se za Dan bezbednosti niko nije setio Ilije Čvorovića, stvarno nije naša krivica.

Nastavite sa čitanjem… “Letnja, malo pre vremena”

Glasovi u polju

Život je prekratak da bismo razne gluposti trpeli ikako; a naročito je prekratak da bismo neke banalnosti pregurali više od jednom. Međutim, život je dovoljno dragocen da bismo neke jednostavne a veličanstvene pojave morali da priuštimo kad god je to ikako moguće. I onoliko puta koliko je to moguće, naravno.

Imajući tu pouku na pameti, još pre nekoliko nedelja sam obezbedio preduslove za svoj drugi susret uživo sa grupom Calexico.

Pa, valjda je jasno zašto.

Nastavite sa čitanjem… “Glasovi u polju”

Ponekad nema šta da se kaže

Zvuk Telecastera je nešto što je teško objasniti. Mislim, nije teško rečima opisati oštre tonove koje svaki čestit gitarist sa malo iskustva ume da proizvede. Nego, takav opis ne služi ničemu. Postoje ljudi koji su taj sirovi, kao zarđali žilet opasni zvuk doveli do nekog mesta koje se više ne mora opisivati, jer opisi služe onima koji ne vide dalje od nosa, a ne čuju ni toliko. A takvo poimanje sveta je suviše tužno da bismo ga poštovali.

Čovek koji je u poduhvatu osvajanje duše Telecasterom otišao dalje od svih, i niko ne zna kako je on to postizao svirajući svoju Nancy, zvao se Roy Buchanan.

Neka sluša ko ima uši. Neka čuje ko ima dušu.

Nastavite sa čitanjem… “Ponekad nema šta da se kaže”