Author: Grba

Direktno sa igle

Te subote sam najzad došao do ploče za kojom sam dugo čeznuo: u Muzičkom magazinu, prodavnici instrumenata i nosača zvuka nasred Terazija u Beogradu, kupio sam 461 Ocean Boulevard (1974), album Erica Claptona o kojem sam do tada slušao mnogo priče, ali nisam čuo i sam album. Kući sam se vraćao sutradan popodne, u nedelju, autobusom u 17:00 za Kikindu. U krilu mi je čučalo sedam-osam ploča koje sam kupio tokom kratkog boravka kod rođaka, nestrpljiv da upravo 461 Ocean Boulevard stavim na gramofon čim dođem kući.

Negde pred Kikindom, moj saputnik, neki mršavi lik dosta stariji od mene, čuo je o čemu se šuška u prednjim redovima autobusa i tiho mi rekao: “Jesi li čuo? Izgleda da je umro Tito!”.

Nastavite sa čitanjem… “Direktno sa igle”

Divlje guske

Premotavam na osnovu detalja i ne uspevam da lociram na vremenskoj osi, a arhiva u kojoj mogu da rekonstruišem je preduboko… Da me đavo odnese ako mogu da se setim koje godine je to bilo – 2002. ili 2003. Da je bilo kasnije, imao bih fotografije.

Ma dobro, nije više ni toliko važno kad tačno beše. Pamtim hladnu noć i vrelu muziku.

Nastavite sa čitanjem… “Divlje guske”

Istorija koja se opirala dokumentovanju

Možda ste primetili da smo poslednjih dana ponavljali neke nedavno objavljivane izvođače. Ima tome dosta razloga. Ponekad neko od nas prosto ne može da se oslobodi nekog izvođača (a i zašto bi?), pa očigledno želi da podeli svoj utisak sa vama. A nekad radi sinhronicitet (samuraj Igor nas je poodavno naučio da ne postoje koincidencije), pa dvojica spontano požure da se pozabave istim izvođačem, ama bez ikakvog dogovora.

U slučaju ponekih monstruma, kao što je to ovde slučaj, potrudimo se da makar malo razdvojimo vremena objavljivanja i prilagodimo ih laganom konzumiranju. Vikendi i praznični dani su idealni za takve prilike. Pa, ako ste se najeli roštilja, zalili mladi luk starim pivom i posle toga se odmorili, možda čak dremuckajući na nekom ćebencetu na nekoj travi, hajde da to zaokružimo dobrom svirkom. Došlo je vreme da odloženi prilog najzad ugleda svetlost dana.

Ludnica.

Nastavite sa čitanjem… “Istorija koja se opirala dokumentovanju”

Poslednji voz za Istanbul

Your two eyes like minarets
Rise in twin pools of white
The incandescent fires of spring
Radiant against the vault of night
On the last train to Istanbul

Bude li sve po planu koji sam do detalja razvio tokom prethodnih nekoliko nedelja, negde u vreme objavljivanja ovog priloga zateći ću se tačno na mestu koje se stolećima smatralo zapadnim krajem Puta svile: u Egipatskom bazaru, na pijaci začina, negde u zoni južne obale Zlatnog roga, na liniji između Sulejmanove džamije i mosta Galata. Više od petnaest godina se preganjam sam sa sobom ne bih li najzad svojim očima video grad za koji je Napoleon rekao da bi jedini od svih gradova na svetu, kada bi ceo svet bio jedna država, mogao da bude njena prestonica.

Konstantinopolj. Carigrad. Šeher-Stambol. Istanbul, grad na dva kontinenta, na mestu koje po mnogo čemu, ne samo po geografiji i istoriji, ima pravo da se smatra centrom sveta.

Nastavite sa čitanjem… “Poslednji voz za Istanbul”

Zna se ko ostaje poslednji

Trebalo bi ustanoviti novi vic:
Q: Kako se zove onaj što je ostao posle poslednjeg Mohikanca?
A: Willie Nelson.

Iz bilo kog ugla da gledate, kada Willie Nelson objavi album, onda to treba da se smatra važnim događajem. Ne, nije to nužno važna muzika, ali sam čin jeste. Sve u svemu, upravo danas je objavljen Last Man Standing, novi album jednog od najvećih zajebanata u istoriji američke muzike. To je sasvim dovoljan razlog da danas posvetimo vreme i prostor naslovnoj pesmi, koja je za dva meseca boravka na Cevki kao najava albuma zabeležila tri četvrt miliona pregleda i, verujem, slušanja.

Malo li je?

Nastavite sa čitanjem… “Zna se ko ostaje poslednji”

Univerzalni vojnik

Postoje dva za mene podjednako važna razloga što danas slušamo ovu pesmu.

Malo je anahrono, zar ne? Ali, problem je u tome što je još uvek aktuelno.

Nastavite sa čitanjem… “Univerzalni vojnik”

Velemajstor iz senke

U rock’n’rollu postoje neki tihi velemajstori koji se ponašaju kao da im nije stalo do osvajanja scene, sticanja velike popularnosti ili nametanja svog sadržaja. Umesto toga, oni svoj svirački talenat najčešće upošljavaju kao radna snaga za potrebe drugih, a autorski kapacitet raspoređuju u hedonističkom tempu, nudeći se neiskvareni, onakvi kakvi su. Ako i ne steknu veliku popularnost, takvi ljudi najčešće stiču nešto mnogo vrednije i trajnije: iskreno poštovanje onog dela publike koji je prepoznao taj majstorluk.

E, takav je čovek čiju muziku danas slušamo.

Nastavite sa čitanjem… “Velemajstor iz senke”

…A kako bi on to drugačije?

Money won’t help you to win a new look at things
Loving can bring you down so you fall
Then why do you still try to get up at all
Your good and bad side showing through
Problems are a part of you

Među mnogim frazama izrečenim o muzici, pogotovo kada je reč o izraženo autorskim radovima, poznata je ona koja kaže da se muzičar ne dokazuje svojim prvim, već drugim albumom. Verujem da tu ima dosta istine: više puta do sada, pokazalo se da su neki u jednom času izuzetno popularni muzičari zapravo igrali na jednu kartu i da posle početnog uspeha nisu imali više šta da pokažu. To se ponekad završi kvalifikacijom one hit wonder, mada ja imam običaj da kažem da je reč o sindromu one trick pony.

Ali, nećemo danas o njima: te slučajeve pominjem samo zato da bih bolje istakao hrabrost onih koji su ispravno pretpostavili da će uspeti čak i ako ih publika ne primi blagonaklono kada sazna šta se nudi u drugom autorskom radu i pod kojim okolnostima se taj materijal nudi. Jedan takav primer će kroz nekoliko dana obeležiti četrdesetu godišnju od izlaska, što je odlična prilika da ga se prisetimo.

Elem, danas pričamo o albumu Please Don’t Touch (1978), drugom solo radu koji je bio prelomna tačka u karijeri Stevea Hacketta.

Nastavite sa čitanjem… “…A kako bi on to drugačije?”