Author: Grba

Zvonzarice

Nedavno sam pomenuo dve stvari koje naizgled nemaju veze jedna s drugom. Prvo sam na jednom mestu pomenuo jednu audio kasetu koju sam jedne zime doneo iz posete rođacima u Zemunu, gde sam je napunio muzikom koju sam upecao na lokalnim FM stanicama koje nisam mogao da uhvatim kod kuće (Studio B, Radio 202). Beše na toj BASF kaseti snimljena prva pesma King Crimsona kojom sam se ikada obeznanio. A beše tamo i jedna pesma na kojoj sam nedvosmisleno prepoznao Erica Claptona, ali tu pesmu nisam mogao da uhvatim nigde, jer niko od mojih vršnjaka nije znao tu pesmu.

I tako, zaboravio sam na taj neimenovani prelepi pesmičuljak sve dok jednog dana, dvanaestak godina kasnije, poštar nije doneo paket iz Porthmadogga, gradića u severnom Velsu.

Najzad sam tu pesmu našao na ploči koju sam kupio narudžbom od Cobb Records (a, ružnog li sajta, mila majko).

Nastavite sa čitanjem… “Zvonzarice”

Dolaze Clapton i još jedan

Bila je zima 2010. Stiže mi mail od kolege s posla, u njemu kaže: “Jesi li čuo? Na leto dolaze Eric Clapton i još jedan u Beograd! Znam da Claptona voliš, pa da te pitam – hoćeš li ići na koncert?”. Moj odgovor je usledio odmah: “Sedi, jedan. Kao prvo, ne dolaze Clapton i još jedan, nego Steve Winwood i još jedan, ni taj nije loš. Kao drugo, mene se za takve koncerte ne pita hoću li ih pohoditi, nego kad sam kupio karte i koja mesta sam već odabrao.” Nije se čovek naljutio, dabome, pogotovo nakon što sam mu dao par naznaka na proveru, što je uključivalo i špil linkova na Cevki gde je mogao da čuje šta treba, pa i da se počeše gde ga nije svrbelo.

Zajednički muzički rad Erica Claptona i Stevea Winwooda je nevelik, ali izuzetno važan. Međutim, postoji nešto još važnije, a posledica je tog susreta.

To je uticaj Stevea Winwooda na muzičko i, naročito, autorsko odrastanje Erica Claptona. Taj uticaj je bio ključni u karijeri velikog gitariste i mogao je da se čuje sve dok nije prevagnuo uticaj J.J. Calea i onog stila koji smo kasnije nazvali Tulsa sound.

Nastavite sa čitanjem… “Dolaze Clapton i još jedan”

Euforija paljevine

Nota bene°: postoje razne vrste paljevina i neke od njih nemaju nikakve veze sa piromanijom. O takvoj paljevini je i ovde reč: neko se popalio na nešto.

Da bi ovaj posao svakodnevnog objavljivanja muzike mogao da ostane uživanje, a ne da se pretvori u kuluk, pribegavamo raznim marifetlucima. Asociramo se na nešto na stotinu načina, zavirujemo šta pominju naši drugari, setimo se nekoga ili nečega kad čujemo ili vidimo negde, ponekad se zapitamo i koga nismo odavno pominjali, a bio bi red…

Čeprkajući tako u jednom spontanom prolazu kroz taj naš spisak muzike za popodne, utvrdim nešto što nisam mogao samom sebi da poverujem.

Posle više od 2000 priloga, Talking Heads smo slušali samo dvaput. Kuku si ga nama. Daj da to ispravimo, rekoh i odmah otvorih Live Writer.

Nastavite sa čitanjem… “Euforija paljevine”

Laka lova. Teške note. Nije za neiskusne.

And I thought my heart would break
When you doubled up at the stake
With your fingers all a-shake
You could never tell a winner from a snake

Eksperiment radnog naziva “zbunologija” se nastavlja. Ovog puta pokušavam da dokučim odgovor na sasvim prosto pitanje, međutim to jedno se pokazalo kao sasvim dovoljno.

Elem, kako je uopšte moguće da postoji ovakva muzika?

Nastavite sa čitanjem… “Laka lova. Teške note. Nije za neiskusne.”

Još se nisam probudio

…a i zašto bih.

Znate li za onaj osećaj kad vam je sve jasno – ili vi barem mislite da je to tako – i kad verujete da biste u nekoliko reči mogli da objasnite nešto što na vas ostavlja utisak, ali kad pokušate, ostanete bez pravih reči? I naročito: jeste li ikad bili u takvoj neprilici kada je reč o nekom pesmičuljku koji vam se prilepio za srce?

Takvi ishodi uticaja dobre muzike na čoveku se mogu podvesti pod ono što ja upravo istražujem u eksperimentu radnog naslova “zbunologija”. Današnji primer je izuzetno vredan.

Ej, bre…

Nastavite sa čitanjem… “Još se nisam probudio”

Ono kad te pesma ubije k’o zeca

Now we’re alone and I am singing my song for you

Kada smo prvi put slušali ovu pesmu na Suštini pasijansa, tom prilikom u živoj izvedbi njenog autora, napisao sam veoma kratki prilog. Jer, čak ni posle dugog niza godina, koliko neizmerno volim “A Song for You“, nisam bio u stanju da kažem išta suvislo. Što bi ono rekli: zbunologija, napredni nivo. Ovog puta idemo dalje: poslediplomske studije.

Oh.

Nastavite sa čitanjem… “Ono kad te pesma ubije k’o zeca”

Velike nade u nešto što je davno prošlo

Beyond the horizon of the place we lived when we were young
In a world of magnets and miracles
Our thoughts strayed constantly and without boundary
The ringing of the division bell had begun

Zamisli ti samo to moje iznenađenje dok sam, čačkajući listu do sada objavljene muzike na Suštini pasijansa, spontano otkrio da posle dve hiljade i palac pesama još uvek nismo slušali najbolju numeru Pink Floyda iz post-Waters perioda.

Red je da se to ispravi što pre, jer ne samo da je reč o fantastičnoj pesmi intrigantih stihova, već i o odličnom video-spotu u režiji uvek Storma Thorgersona, kreativnog genija čiji lični doprinos vizuelnom identitetu Pink Floyda nije moguće lako premeriti.

E, tako. Sad možemo malo i da usporimo.

Nastavite sa čitanjem… “Velike nade u nešto što je davno prošlo”