Author: Grba

Odavno

If you said goodbye to me tonight
There would still be music left to write
What else could I do
I’m so inspired by you
That hasn’t happened for the longest time

Verovatno ste kad-tad imali prilike da u nekom američkom filmu zakačite uzgrednu scenu u kojoj se grupica zamlata okupila oko bureta u kojem su založili neko smeće, pa greju ruke na zimi, a vreme provode pevajući u višeglasnoj harmoniji, bez instrumenata. Taj stil se naziva doo-wop i nastao je četrdesetih godina prošlog veka u crnačkim getima u velikim gradovima, negde  na potezu od Njujorka i Filadelfije do Čikaga i Detroita. Zasnovan na elementima vokalnih rhythm and blues struktura i gravitirajući ka laganim šlagerskim motivima, doo-wop je postao sve popularniji kao radiofonična muzika pedesetih, da bi do šezdesetih doživeo vrhunac. Do tog doba, taj a cappella format je primio razne oblike i podvrste, sa daljim uticajem na rhythm and blues, soul, pop i rock muziku tog vremena. Posebno zanimljiv na istočnoj obali, doo-wop koji je razvijen u italijanskim četvrtima u Njuarku (grad u državi Nju Džersi) dobacio je najdalje; današnje poimanje te muzičke forme je najbliže tom modalitetu.

Dakako, desetine derivata su proizašle odatle. Današnja pesma je verovatno najpoznatiji takav primer u mainstream rock muzici.

Zanimljiva pričica ovde postoji, a ispričao ju je sam vinovnik, legendarni Billy Joel.

Nastavite sa čitanjem… “Odavno”

Prljava rabota dosadne muške grupe

Times are hard
You’re afraid to pay the fee
So you find yourself somebody
Who can do the job for free

Pre neki dan, prilazi mi Jasna, smejući se, pa mi veli: “Možda sam pronašla optimalnu definiciju za grupu Steely Dan.” Ispostavilo se da je u nekom filmu, seriji ili gde već uhvatila scenu u kojoj neke ženetine raspravljaju o smislu života, svemiru i svemu ostalom, pa je neka od njih pomenula Steely Dan. Većina sagovornica u razgovoru se zapitala o čemu je reč, da bi jedna od njih pobedonosno utvrdila:

– Znam! To je ona dosadna muška grupa!

Sad, prepirao bih se ja kad bih znao da bi to bilo gde odvelo. Uostalom, ne bi Jasna čačkala moju privrženost toj grupi da nije znala da ću reagovati onako kako i jesam: od srca sam se nasmejao. Najzad, ko god da je smislio tu frazu, strefio je u središte mete.

Nastavite sa čitanjem… “Prljava rabota dosadne muške grupe”

Baci mač!

Treba znati za jadac.

Kako razmišljate o muzici koja je stvorena pre četiri decenije, pa i više, a pretekla je do današnjih dana, jednako čvrsta kao prvog dana? Recimo, da li dozvoljavate sebi da se neki čuveni albumi dragih grupa pretvore u svojevrsne spomenike kulture (pri čemu neki od njih to svakako jesu!) , čime bi postali, šta ja znam, recimo nedodirljivi, neobjašnjivi i van prava da im se ospori bilo šta? Činite li išta da sprečite idolatriju koja može nastati zbog nekritičkog tumačenja autorskog dela? Nalazite li za shodno da ipak zavirite iza zavese, možda da biste bolje razumeli proces nastajanja ili da biste uz pomoć neke informacije došli do više takve muzike? Najzad, vraćate li se tim delima kao vikend-istraživač ili pak kao slušalac željan dobrih nota?

Razlog što vas sve ovo pitam je prost: u nebrojeno mnogo prilika sam bio svedok raznih reakcija na velike albume rock’n’rolla koje mogu da se podvedu pod neke od opisanih pristupa.

Nastavite sa čitanjem… “Baci mač!”

Ko je, pobogu, ovaj čovek?

I’m slick as a dealer in a green eyeshade
Aces up his sleeve and he’s not afraid
The mayor and his uniformed monkeys have been well paid

Odavno se kanim da vam ukažem na čoveka koji nam nekako uvek prolazi ispod radara. Bruce Cockburn (čita se ‘Koburn’) je kanadski folk-rock virtuoz na gitari i spada u onu klasu muzičara za koje imam običaj da koristim frazu “zbunjuje me”. Da bih vam objasnio zašto tako mislim, moraću tu misao da razložim na proste činioce. Ali, da ne zaboravimo najvažnije: muziku.

Možda već slutite šta sam hteo da kažem, zar ne?

Nastavite sa čitanjem… “Ko je, pobogu, ovaj čovek?”

Progresivni barok ili progresivni rok – ima li razlike?

Nemojte se zamlaćivati pitanjem tehničke podrške. To je nevažno za ideju.

Antonio Vivaldi (1678–1741) jedno je od najznačajnijih imena barokne muzike, svakako najveći kompozitor italijanskog baroka. Kao odličan vioinist i nadasve plodan kompozitor, doživeo je neverovatnu popularnost u Evropi i zarađivao više nego solidno putujući i muzicirajući čak i po dvorovima, daleko od rodne Venecije. Međutim, pred kraj života je pao u zaborav i siromaštvo iz bizarnog razloga – nije dozvoljavao da se njegova dela štampaju, jer nije mogao da zaštiti autorska prava. Ostao je zaboravljen van uskih muzikoloških krugova sve do perioda između dva svetska rata u 20. veku, kada njegova dela ponovo dospevaju u žižu.

Smatra se da je Vivaldi zastupao krajnje progresivne ideje, ponekad igrajući na samoj granici prihvatljivosti za muziku tog doba. Zbog velike popularnosti, to je za posledicu imalo značajan uticaj na druge kompozitore tog vremena, što je neposredno dovelo do razvoja tzv. klasičnog perioda u muzici.

Ne mogu da ne primetim izvesnu paralelu sa onim ogrankom rock muzike koji danas nazivamo progresivni rock.

Baš tako: ta muzika je bila vrlo popularna u svom vremenu, uskoro zaboravljena na tržištu, da bi se najzad vratila i trajno ostala zahvaljujući prepoznavanju izuzetnog uticaja koji je ostavila.

Nastavite sa čitanjem… “Progresivni barok ili progresivni rok – ima li razlike?”

Tebi putujem

Danas, za razliku od uobičajene vikend-skribomanije koju od mene povremeno trpite, prijatno ću vas iznenaditi izbegavanjem velike priče. Moju proteklu sedmicu je obeležilo pohađanje koncerta Josipe Lisac. U pokušaju da što duže u sebi zadržim što više od tog neverovatnog događaja, delim sa vama matičnu izvedbu pesme koju je Josipa izvela sa grupom Chui, a koju sam tog 14. februara u centru Sava čuo prvi put.

Ne bi čovek očekivao od Josipe i ovako nešto, zar ne? Ili – možda i bi?…

Nastavite sa čitanjem… “Tebi putujem”

Jedna od tisuću baš je ona

U času objavljivanja ovog priloga, ja sam već na putu ka Beogradu, gde ću se treći put uživo sresti sa najvećom pevačkom divom ex-Yu prostora. Imam dve ulaznice za odlična mesta u velikoj sali centra Sava: treći red partera, sama sredina. Kupio sam ih još prošlog oktobra, a nestrpljiv sam i uzbuđen poput nekog kučeta.

Kako i neću biti uzbuđen: već znam šta me čeka.

Nastavite sa čitanjem… “Jedna od tisuću baš je ona”

Zvuk tišine

U govoru koji je održao kada je primio nagradu Polar Music Prize iz ruku kralja Švedske, Sting je iskazao misao o smislu muzike o kojoj odavno razmišlja. Kontemplacijom je došao do ideje da je tišina jedini savršeni okvir, a možda čak i jedini savršeni sadržaj muzike, pa kao takva predstavlja konačno ishodište svake ideje. A davno pre Stinga, Miles Davis je više puta priznao da njega pauze u sviranju opsedaju mnogo više nego tonovi, te da su mu tonovi potrebni samo zato da bi i drugi mogli da prepoznaju komadiće tišine o kojima on uglavnom najviše razmišlja dok svira.

Teške su to misli. Ne mogu da pružim nijednu sopstvenu misao na tu temu, ali mogu zajedno sa vama da slušam kako se peva o tišini. Taj posao ćemo prepustiti pevaču za kojeg još uvek nije pouzdano sigurno da li je čovek ili anđeo kojeg je Svevišnji poslao neverovatnom kompozitoru i u snu mu poručio “Evo ti ga, pa budite veliki duet!”…

I bi veliki duet.

Nastavite sa čitanjem… “Zvuk tišine”