Author: Grba

Funkcioniše li digitalno sećanje?

Počelo je kao provera funkcionalnosti fototeke u nameri ilustrovanja nekih zanimljivih crtica zabeleženih fotoaparatom. Preraslo je u zanimljiv eksperiment čiji cilj je bio da odgovori: vredi li sve to što čuvamo u svojim skladištima digitalnih beležaka?

Za danas sam pripremio mali prolog kao objašnjenje onoga što sledi.

[KLIKNI ZA VEĆU SLIKU]

Jednom prilikom, sad već poodavno, u nekom društvu se uz čašu vina povela priča o nečemu što je jedan sagovornik imenovao kao “digitalno sećanje”. Sad, mislio je čovek na sve što nam pobuđuje doživljaje i utiske iz neke proizvoljno naznačene prošlosti: dokumenti na disku računara i u arhivama, e-pošta, digitalne fotografije, istorija objava na društvenim mrežama… U jednom času, izrazio je sumnju da “digitalno sećanje” ima funkcionalnu vrednost kakvu imaju, recimo, pisani dnevnici, papirni foto-albumi, razne stvarčice pokupljene ili dobijene ko zna gde i kako. Datoteke na diskovima, CD-ovima i DVD-ovima, u poslednje vreme i u oblaku, reče on, vrlo brzo dospevaju u stanje svojevrsnog digitalnog taloga, sadržaja koje vlasnik ne eksploatiše nakon vremena neposredne upotrebe, vremenom prestaje da pretražuje i napokon se izgubi svaka veza između sadržaja i osobe kojoj bi taj sadržaj trebalo da predstavlja nekakav artefakt sećanja.

Ali, da li je baš tako? Može li se ta teza generalizovati?

Nastavite sa čitanjem… “Funkcioniše li digitalno sećanje?”

Bonhoferova teorija o gluposti

Glupost je socijalna, a ne intelektualna ili mentalna kategorija. Eto zašto nam je potreban novi veliki stadion bez atletske staze.

Negde sam prvi put čuo za to ime možda početkom jeseni 2021: da li je bila neka godišnjica, ne znam to. Tek, kako došlo, tako prošlo – dok do mene nije došao kratki animirani video koji objašnjava principe o kojima je ovde reč. Preneo sam link na svoj fejZbuk profil uz kratki komentar, izražavajući žaljenje što postoje titlovi samo na engleskom. Uto se zalomilo da tog dana nisam imao nešto posla, pa sam zasukao rukave i sam preveo titlove. Zahvaljujući Common Creative licenci, mogao sam to da objavim na kanalu Suštine pasijansa. I evo rezultata.

No, imalo bi se o čemu razmisliti i ponešto pride reći, zar ne?

Nastavite sa čitanjem… “Bonhoferova teorija o gluposti”

Kikiriki, badem…

Da li biste imali šta protiv ako bismo malo provetrili ovaj blog, pa nastavili tamo gde smo stali?

Nema nikakve drame. Prosto, možda bi vredelo pozabaviti se.

Na primer, da malo ispitamo šta smo sve radili u poslednjih par godina, a da nismo o tome pričali. Fotografija? Putovanje? Bože sakloni, možda je neko pročitao neku knjigu, pa bi da kaže reč o tome?…Fotografija: koncept življenja u trenutku. Klikni za veću sliku.

I tako to.

Nastavite sa čitanjem… “Kikiriki, badem…”

Poslednja misterija o Suštini pasijansa (ili: Kako sam prestao da brinem i odlučio da zadržim blog i posle deset godina postojanja, usput otkrivajući poslednju tajnu)

Kada radiš nešto neobavezno, ne treba da imaš očekivanja, jer uvek ispadne drugačije nego što zamišljaš na početku. Ispostavilo se pak da to “drugačije” ne znači nužno i “lošije”. Jedno se izjalovi, ali se desi drugo što nisi ni slutio. Suština pasijansa je preživela mnoge obrte bez kojih ne bi bila to što je danas.

Biće mi potrebno više koncentracije nego snage i više pameti nego sreće da ovim pisanjem postignem ono što sam zamislio, jer ovaj pasus započinjem svega dva sata pre trenutka kada se tradicionalno obeležava godišnjica Suštine pasijansa. A dva sata je prekratko da bih uspeo da napišem baš kratak tekst; za tako kratko vreme, sposoban sam da napišem samo dugu, predugu tiradu.

Oksimoron? Ne: vrlo dobro znam šta govorim. Verujte mi na reč: ako nikad niste pisali jezgrovite tekstove, nemate ni najblažu predstavu koliko je mukotrpan i dugotrajan posao napisati dovoljno kratko da ne biste potrošili tri uzdaha više tuđeg vremena nego što je to pristojno. Za svaki slučaj: izvinjavam se zbog toga.

Deset godina sa vama

A zašto žurim? Zato što nisam stigao ranije, a valja zadovoljiti tradiciju. Trenutak objavljivanja ovog priloga je obeležje deset punih godina od prvog priloga na blogu, što sam do sada uvek obeležavao barem simboličnom čestitkom samom sebi i čitaocima koji ostaju uz blog. Ovog puta, ulog je znatno veći. Ne, nije reč o nekakvom uzavrelom osećanju metafizičkog ispunjenja koje okrugli broj tobože izaziva, još manje je to kič-praksa galame koja prati klicanje na ključnim mestima govora koji su nužni kao folklor svih jubileja. Nego je reč o ključnom pogledu u ogledalo.

Elem, šta sad biva dalje?

Nastavite sa čitanjem… “Poslednja misterija o Suštini pasijansa (ili: Kako sam prestao da brinem i odlučio da zadržim blog i posle deset godina postojanja, usput otkrivajući poslednju tajnu)”

Pesmom oko sveta

Ako postoji lingua franca ovog napaćenog sveta, onda je to muzika. Znajući za to, pokret Playing for Change povezuje svet muzikom na način koji dolikuje veku u kojem živimo. Vibrantnost tog projekta naročito je lako prepoznati u aktuelnom trenutku razdvojenosti pod uticajem pandemije.

Kada bi u panteonu američke moderne muzike bilo imenovano možda tek desetak bogova, autor današnje pesme bi bio jedan od njih, ama bez ikakve dileme. Problem bi pak nastao kada bih morao da izaberem samo jedan razlog zašto tako mislim. Da li je to zato što je čovek bio neposredni učesnik ne manje od tri veličanstvena trenutka u vremenu kada je popularna muzika imala snagu revolucionarnog dejstva? Da li je to zato što je reč o nepatvorenom muzičkom geniju koji, kao malo ko u poslednjih više od pedeset godina, fantastično lako kombinuje elemente svih tradicija koje je istorija, ne baš nežno, saterala u jedno podneblje? Ili prosto zato što njegove pesme, jednom kad ih čujete, zavolite zauvek, a da ni sami ne znate zašto?

Ako ste osetili blagu, ugodnu jezu dok ste ovo slušali, niste jedini.

Nastavite sa čitanjem… “Pesmom oko sveta”