Author: Grba

Pustio bih ja njega, ali neće on mene

Počelo je slučajno, takoreći nehotice, poput sunčevih zraka konvergentno prelomljenih kroz preteklu kap rose. I sad onaj ko ne razume prelamanje zraka kroz materijale, jer je na tom času fizike igrao potapanje podmornice sa drugom iz klupe ili čitao najnoviji strip o Zagoru, odbija da prihvati da niko nije potpalio šumski požar.

Bilo bi nemoguće da ukažem na tačan trenutak kada je sve to počelo, jer niti imam toliko realnog znanja iz sociologije niti me zanimaju ekstrapolacije. Oprostićete mi zato – ili nećete, u kom slučaju je najbolje da odmah prekinete ovo čitanje – jer ću sve objasniti samo iz perspektive svoje generacije, rođene tamo negde sredinom šezdesetih godina prošlog veka, i objasniću ih onim društvenim artefaktima koji su bili očigledni u neposrednom svetu oko mene. Dakle, ničega od teorija zavere neće ovde biti, pa zalutalima na ovo mesto ništa neće biti zanimljivo. Ali, ako vam mišljenje kao proces nije strano, a nemate ništa protiv toga da se suočite sa tuđim mišljenjem ma koliko bilo gadno jer se ne slažete sa njim ili pak koliko god bilo mučno zato što se sa njim slažete, nastavite i sklopite sopstvenu sliku. To je jedino važno. A ako vam je do rasprave, polje za komentar je vaše.

– * –

Odrastao sam u svetu u kojem je nauka slavljena kao tekovina čovečanstva, kada je svakome dato na raspolaganje da na (za to vreme) lako dostižan način sazna o bilo čemu što ga je interesovalo. U svetu mog odrastanja nije bilo manje gluposti nego danas, ali postojala je jedna znatna razlika: znalo se mesto svemu, pa i gluposti, a birajući svoje mesto u odnosu na pojave u društvu, svako je sebi sam birao perspektivu i ti izbori nisu bili bitno različiti nego danas. Bilo je pak različito to što tadašnje društvo, koje neki danas nazivaju utopijom, neki tamnicom naroda, a neki pak komunizmom (sve tri slike su delimične i kao takve su netačne), beše društvo socijalne pravde, u kojem je svako imao perspektivu da ostvari realno blagostanje za sebe i svoju porodicu.

A koje su rupe tu nastajale i zašto nismo bili sposobni da ih blagovremeno zakrpimo, drugo je pitanje.

A koje su rupe tu nastajale i zašto nismo bili sposobni da ih blagovremeno zakrpimo, drugo je pitanje. Meni je ovog časa zanimljivije da se suočim sa drugim pitanjem: ko je dozvolio raspad te slike o potrebi za znanjem kao uslovu napredovanja i ko je taj što tako uporno održava zamajac negativne društvene dinamike čak i u trenucima kakvo je ovo vekovno iskušenje sa virusom?

Nastavite sa čitanjem… “Pustio bih ja njega, ali neće on mene”

Perfekcionist kojeg je bilo lako voleti

In memoriam: Bill Rieflin (1960-2020)

Neću se mnogo začuditi ako me iko od vas zapita “izvini, a ko je Bill Rieflin“. A poneko će možda reagovati kada prepozna ime koje je prekjuče pročitao na nekom od muzičkih portala, u vesti o njegovom odlasku na Neko Bolje Mesto.

Sva je istina da ja za ime i lik tog čoveka ni ja nisam znao do pre nešto manje od šest godina. A istina je i to da donedavno uopšte nisam razmišljao o pozamašnom obimu muzičkog delovanja koje je taj neverovatni čovek ostavio svetu, nego sam ga upoznao u samo jednom izrazito uskom kontekstu. A tamo nije bio toliko upadljiv; štaviše, njegov rad se može opisati onim volšebnim “primetio bi koliko je važan tek kad bi ga isključio iz zvučne slike”. Zato ću vam ga danas zvučno predstaviti najpre u jednom naročitom izdanju.

Na albumu Largo (2001), koji su Bill Rieflin i Chris Connelly potpisali zajedno, Rieflin je imao ulogu koautora, producenta, snimatelja i inženjera postprodukcije, klavijaturiste (na klaviru i sintisajzerima) i pratećeg vokala.

Nastavite sa čitanjem… “Perfekcionist kojeg je bilo lako voleti”

Ah, ta divna izolacija

…Not.

Kako da vam ovo saopštim a da ne zaboli bar malo? Verovatno nema drugog rešenja, nego direktno, pa neka se sa posledicama nosi svako kako zna i ume.

Ali, najpre malo PRIKLADNE muzike iz džuboksa levog krila konspirativne grupe oldwave. Warren Zevon je to umeo onako kako mi to volimo: direktno, tek malčice cinično i sasvim razložno.

E, tako. A sad informacija.

Nastavite sa čitanjem… “Ah, ta divna izolacija”

Velika (ponovljena) očekivanja

Napraviš jednom, prodaješ pet puta… Čestiti prodavci makar naprave novo pakovanje i zamene mašnice. A oni iskreni dodaju još ponešto…

Ne znam kakav je vaš stav prema novim izdanjima i remiksima starih fonografskih izdanja. Neko nato gleda kao na novu priliku da se sa (sad već poznatim) sadržajem sretne u nekom novom kontekstu ili barem novom nosaču zvuka. Taj kontekst može da bude različit – recimo, neko jubilarno izdanje sa osveženim miksom mastera (baš kao što pomenusmo pre par dana album Abbey Road: (50th Anniversary) Super Deluxe Edition) ili je to sadržaj u proširenom zvučnom ambijentu (poput popularnih 5.1 remiksa u visokoj rezoluciji – pravac koji je ovladao u 21. veku). Meni lično su pak najslađa ona reizdanja koja podrazumevaju dodavanje nekih arhivskih materijala, onih iz kojih se može saznati bar ponešto o procesu nastanka tog sadržaja.

Priznajem, nije to sadržaj za svakog. Na primer, ovo što sam prvi put čuo baš prošlog vikenda meni predstavlja sladostrasni materijal vredan svake pažnje.

Onom komentatoru na Cevki koji je, ne baš naročito inteligentno, utvrdio da je ovo “mnogo lošije od originalnog snimka sa albuma” verovatno ne bi bilo moguće da otkrije zbog čega je ovakav materijal vredan.

Nastavite sa čitanjem… “Velika (ponovljena) očekivanja”

Evo Sunca!

Može li se cediti suva drenovina? Ne može, osim u epskim pesmama. Zato postoje albumi koji se mogu cediti do kraja sveta i iz njih će uvek izaći još ponešto…

Ne mogu da lažem: naslov jučerašnjeg Zoćinog članka je potakao naslov ovog, baš da u kontru. Open-mouthed smile No, pravi razlog za današnje pisanje je ozbiljan: prekjuče, 26. septembra 2019. godine, navršilo se tačno pola stoleća od prvog objavljivanja albuma Abbey Road, poslednjeg autorskog dela koje je snimila grupa The Beatles. Naravno, izdavački posmatrano, album Let It Be je poslednji (izašao je tek u maju 1970, kad grupa uveliko više nije postojala), ali taj sadržaj je snimljen mnogo ranije: Abbey Road je prava labudova pesma grupe.

Sto ljudi, sto ćudi, pa od trinaest autorskih albuma koje su Bitlsi objavili “za svog vakta”, pronaći ćete da je svaki od njih nekome omiljen iz nekog razloga. S obzirom na to o kome je reč, tako nešto nije čudno. Što se mene tiče, stvar je jasna, pri čemu ću veoma da pripazim kako to izgovaram: meni je Abbey Road ubedljivo najdraži, a onaj potpourri na B strani tog albuma smatram jednim od najboljih trenutaka u istoriji muzike uopšte.

A koji album grupe je najbolji – paz’ da me ne navučete na besciljnu raspravu.

Nastavite sa čitanjem… “Evo Sunca!”

Kad malo bolje promislim…

Ovaj prilog je svojevrsni ekvivalent otvorenog pisma koje u svojstvu vlasnika ove stranice upućujem onima koji su… Ma, prepoznaćete se sva trojica.

Primetili ste ili niste, šta ja tu mogu u bilo kom slučaju, da je štogod opao tempo objavljivanja u vašoj omiljenoj muzičkoj rubrici, uostalom i na čitavoj Suštini pasijansa. Ne mislim amo na uobičajeni letnji raspust, koji je već za nama. Razlog tome je prozaičan: samo jedan samuraj je ostao da brani beskonačnu poljanu koju smo onomad još zauzeli, a koliko god da je njegovo srce veliko, pogled oštar, ruke snažne, a katana britka, teško je ili nemoguće da zaustavi baš svaku promaju koja tu navali. Onaj drugi samuraj, koji je već imao manje posečenih glava od onog prvog, još nije došao k sebi nakon nekih iznenađujućih iskustava koje je tokom leta doživeo, pa je sve do sada uspešno izvrdavao, obilato koristeći svoje bajate i nadasve prostačke izgovore da ništa ne doprinese životu Suštine pasijansa – sad već predugo.

Zamalo da nam blog ispadne siroče, skloni bože i sačuvaj.

Pa, da se malo protegnemo i vidimo šta ćemo dalje.

Nastavite sa čitanjem… “Kad malo bolje promislim…”

Deset zvučnih slika (10): Bitka staklenih suza

Mislili ste da nikad nećemo stići do ove tačke. Mislili ste da je oslikavanje završeno. Svašta ste mislili, je li tako?

Zaslikaj, pa za uho zadeni, kaže narodna poslovica. Mi samo usput dodajemo da muzika ne bi trebalo da ima svrhu generičke popune zvučnog prostora, već bi je valjalo koristiti kao motivator razmišljanja.

Plemenitost te ideje nam ne možete osporiti. Možete nas pak uhvatiti u krivini sa drugim argumentom, teškim i naizgled nepobedivim.

Nastavite sa čitanjem… “Deset zvučnih slika (10): Bitka staklenih suza”

Deset zvučnih slika (9): Šamarčina u B molu za klavir i orkestar

Možeš da bežiš, ali nećeš uspeti da se sakriješ. Konačno ćeš shvatiti da je bežanje bilo izlišno.

Zapravo, kako zamišljate zvučne slike? Zamišljate li ih uopšte? Možete li da ih opišete? Umete li da ih prepoznate u sećanju? Znate li kako da ih ponovo izazovete? Da li su drugačije nego pre?

Da li vas zamaraju ova pitanja?

Nastavite sa čitanjem… “Deset zvučnih slika (9): Šamarčina u B molu za klavir i orkestar”