Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
To ja o sebi. Zapravo, svanulo mi je odavno, a tek sad sam počeo da nadograđujem.
Koristim prigodu odloženog objavljivanja priloga, jer u času kada ovo bude osvanulo na Suštini pasijansa, ja ću biti negde u Sloveniji, a možda već u Italiji. Ne mogu tačno da procenim koliko će Marinku i meni oduzeti pauze tokom puta u Veronu. Idemo da pohodimo koncert za koji nijedan od nas dvojice donedavno nije mogao da veruje da će nam se ostvariti.
Tako je: u ponedeljak uveče ćemo se sresti sa “načinom da se stvar obavi”, kako je Robert Fripp onomad opisao entitet po imenu King Crimson.
Postoje različiti oblici zloupotreba. Korišćenje nečije autorske muzike radi postizanja svojih ciljeva je naročit oblik takve zloupotrebe, čak i kad je legalno.
Desilo se i to. Ne samo da sam gledao plačipičkastu melodramu na televiziji, nego sam i uhvaćen in flagranti… Radio sam od rane zore do skoro predveče, smučilo mi se i nije mi bilo ni do čega. Napolju je bilo toliko sparno da sam se setio ponekog citata iz “Sto godina samoće”, nisam mogao u šetnju po takvom vremenu. Šta mi je drugo preostalo nego da odvrnem klima-uređaj na najjače hlađenje i da se nadam da ću brzo zadremati gledajući neki isprazni film na TV.
Problem je u tome što sam ponekad toliko umoran da ne mogu da zaspim. I onda se desilo: taman sam upao u fabulu za pet minuta iako je film počeo sat vremena ranije (ne treba biti naročito pametan, pa popuniti praznine jednako trivijalnim asocijacijama), kad je u jednoj sceni nekakav dvorski orkestar zasvirao poznatu melodiju, izvesno sa namerom da primeni reverznu psihologiju za drugi razred osnovne škole (prvo polugodište) na junake priče. Daljinski upravljač je ležao na stolu: tako blizu, a tako daleko. Upravo sam sakupljao snagu i koncentraciju da ga dohvatim i nadao sam se da će mi u sledećih nekoliko minuta to i uspeti, kad je u sobu ušla Jasna.
Nastavite sa čitanjem… “Nadam se da neću spasti na te grane”
Nije mi do toga da ponovo dokazujem ono što niko nije osporio, ali kad se ukaže tako dobra prilika za proveru teze, ko bi mogao da odoli?…
Kad sam prošle subote objavio ono pisanije o telesnoj reakciji na muziku, nisam ni slutio da će mi novi savršeni primer naići već sledećeg dana. Desilo se, naime, da sam na jednu besprekornu muzičku ilustraciju te teze naišao negde na fejZbuku, na stranici posvećenika tehnikama interpretacije muzike u visokoj vernosti (tzv. “hifilističari”), dokono srčući prvu kafu u nedeljno jutro. Sve mi je odmah bilo jasno, a znajući da će se iste večeri u mom domu zadesiti jedno veselo društvo, odlučio sam da sprovedem jedan malecki eksperiment. Izvukao sam prečicu na ikonostas…
Reč je o ovoj izvedbi:
Auh, jebote…
Nastavite sa čitanjem… “Ono kad ti se savršen primer sam namesti”
Pitanje je na mestu. Najzad, muzika može da dodirne čoveka, zar ne?
Negde u pustopoljinama Veba, svojevremeno sam uhvatio i dijagonalnim čitanjem zaskočio jedan tekst u kojem se opisuju osobe koje iskazuju telesne reakcije na muziku. Ne sećam se apsolutno ničega iz tog teksta, a pošto je na Vebu moguće pronaći sve osim dvaput, meni sad preostaju dva rešenja. Prvo i očigledno bi bilo da izmislim poentu i nalupam neke gluposti kako bih vas svojom samouverenošću naveo na misao koju hoću da istaknem, usput vam dajući na znanje kako vladam tom materijom. Drugo rešenje, ono koje nije u suprotnosti sa mojom savešću, jeste da kažem šta zaista mislim o tome, pa i po cenu da uopšte nisam u pravu i da se niko sa mnom ne složi.
No, za ovu svrhu mi treba odgovarajuća muzička ilustracija.
Neka sluša ko ima uši. Neka čuje ko ima dušu.
Gimme an “F”!… Gimme an “U”!… Gimme an “C”!… Gimme an “K”!… What’s that spell?… What’s that spell?… What’s that spell?…
Ovih dana, ruku mi je dopala neverovatna knjiga koju sam pročitao u jednom dahu. Njen naslov je “Woodstock – Kako napraviti najveći festival na svetu”, a reč je o detaljnoj ispovesti Michaela Langa, legendarnog producenta koji je bio spiritus movens legendarnog festivala Woodstock, avgusta 1969. godine, o svemu što je povezano sa pripremom, održavanjem i posledicama najvažnijeg događaja u istoriji subkulture dvadesetog veka.
Knjiga nije osobito obimna – ima manje oko 270 stranica teksta u slogu malog formata, neto možda dvadesetak manje – ali ne pamtim kad sam na jednom mestu dobio toliko informacija, a nije da nisam prevrnuo čestit broj knjiga o rock’n’rollu.
Leto je došlo, prestaće i ove kiše, svi na sunce! Talambase u ruke! Veselo, veselo!
Zoća Peacock je svojevremeno pomno planirao kako će da me dovede u stanje totalne zbunjenosti muzičkim sadržajem. Znajući da ja na čuda reagujem burno, uvek je sladostrasno uživao u tim mojim reakcijama. Ako je za utehu, makar me nikad nije mučio fotoaparatom u zasedi; beše to vreme pre nego što su tehnologije za proizvodnju i plasman digitalnog smeća postale široko raširene.
Trenutak koji možda najbolje pamtim je ovaj:
Bio je septembar 1994. i ja sam do nekoliko minuta pre prvog slušanja ove numere naivno mislio da me više nije moguće iznenaditi. A bio je to tek početak jedne duge, duge torture u kojoj, da izvinite, još uvek uživam.
Nastavite sa čitanjem… “Ono kad ti padne vilica (pa ostane u tom položaju pet minuta)”
Vreme ne čeka ni na koga. Neko je toga bio bolno svestan, pa je ostavljao duboke tragove, da makar oni traju. A neko pak ne mari za dostojanstvo; kazna za takvog je da tragovi za njim ne ostaju i niko ga neće pamtiti kad se najzad skloni sa scene.
Ubiše se ona dvojica da pokažu svetu kako su brižni da očuvaju nasleđe grupe koju su osnovali. Zaboraviše pritom da se sve promenilo kad je u tu vikend-grupu došao novi pevač, čovek sa vizijom koju ovi do dana današnjeg nisu sagledali, a kamoli dostigli.
U međuvremenu, na Cevki je doslovno pre nekoliko sati objavljena jedna pesma koju izvodi Freddie Mercury, snimljena 1986. godine. Reč je o ogoljenoj verziji pesme koju je Freddie otpevao na konceptualnom albumu Time (1986) Davea Clarka, koji je i autor pesme:
Jedva sam ga dočekao. Mislim, petak. Već mi zacrnelo pred očima.
Nije mi ništa više čudno, pa ni to što današnje mlade generacije na pojam “crni petak” reaguju potpuno drugačije nego što je to bilo u vreme kad sam ja bio osnovac.
Istina, niko meni nije objasnio poreklo fraze koja se odnosi na loš dan, dan kada počinju problemi, dan koji bolje da se nije desio. Ali, pre nego što objasnim to što sam saznao, red je za malo muzike, jer takav je red.
E, tako.
