Author: Grba

Ushićenje (ni)je nestalo

Šta biva kad strpaš dvojicu odličnih gitarista u jedan studijski snimak? Najčešće se slože kao rogovi u vreći. Ali zato ponekad kvrcne uspešno i tada bude… UH!

Sve je počelo prilično naglo. Prvo sam na nekom od muzičkih portala, površnim dijagonalnim čitanjem, uhvatio informaciju kako Peter Frampton “užurbano snima”. Čudna floskula za nekog ko je u muzici, tokom pedeset godina karijere, prošao skoro sve što se može proći, ko je dotakao vrh i dno, pa se opet uzdigao i pomirio sa svetom oko sebe. Čak je i izgubljenu gitaru pronašao. A onda, odjednom iznenađujuće EP izdanje sa dve numere bluesa, a onda najava, a najzad 7. juna 2019. i album All Blues. I to pun električnog bluesa od kojeg se podigne svaka dlačica na vratu. Što bi ono rekli: sviraju majstori kao da ne postoji sutra.

A onda, pomalo dramatična najava da Frampton sprema veliku američku turneju turneju, oko pedeset koncerata za četiri meseca, koja će, po svoj prilici, biti njegova poslednja u životu.

Čegbre malo, jebote! Tajm-aut! Šta se ovde dešava?

Nastavite sa čitanjem… “Ushićenje (ni)je nestalo”

Voz za Tucson

Vrhunski songwriting mu je usađen duboko u sinapse. Čak i kad nije imao naročito šta da kaže, govorio je to sa šarmom. Drugim rečima: on može kako hoće.

U času dok pišem ove redove, čuo sam tri numere sa albuma Western Stars koji će izaći na tržište krajem ovde nedelje – u petak, 14. juna. Moje interesovanje je dokumentarne prirode, a koristim priliku i da ispratim ono što će se dešavati kada prođe sledeći vikend. Naime, izlazak tog albuma, po prirodi stvari na američkoj sceni, biće showstopper tokom sledećih nekoliko dana. Svako će pohrliti da ga čuje, proanalizira i brže-bolje kaže nešto što neko pre njega nije već rekao.

Najzad, možda to tako i treba da bude: kad je neko Gazda, onda drugi ima da ućute kad on nešto ima da kaže, ma koliko to možda bilo trivijalno.

A da li vam se to dopada ili ne, sasvim je sporedna stvar. Jer, hteli mi to da priznamo ili ne, Bruce Springsteen je jedan od najvećih živih songwritera današnjice, bar od one struje koja se ne odriče prangijaškog elementa svog autorskog izraza.

Nastavite sa čitanjem… “Voz za Tucson”

Pala je noć. I nije tako lepa kao što si o njoj pevao.

In memoriam: Malcolm John Rebennack AKA Dr. John (1941-2019)

Juče nas je napustio Dr. John, jedan od Velikih, Istinskih, Malobrojnih. Možda nije bio prvi u onome što što je radio, ali je to radio strastvenije od većine. Bio je jedan od onih koji su ostavljali očigledne tragove za sobom ne hajući previše za to, pa ni za posledice. A najvažnija posledica beše da se bilo popriličan broj mlađih uputio tim tragom i utabao stazu koju danas prepoznaje veći broj ljubitelja muzike Nju Orleansa nego bilo kad ranije.

U znak sećanja, poslušaćemo izvedbu koja se na blesav način provukla da je do sada ne čujemo na ovom mestu, jer baš ta izvedba pod kristalnim lusterima dvorane Winterland u San Francisku, na Dan zahvalnosti 1976, bila je ona koja je pomogla da najzad i poslednja šuša ukapira o kakvom majstoru je reč.

Ako nemate ništa protiv, i ja sam jedan od tih koji je tada upoznao i istog časa zavoleo muziku Dr. Johna, pa ova numera za mene ima posebno emotivno značenje, naročito u ovom času.

Nastavite sa čitanjem… “Pala je noć. I nije tako lepa kao što si o njoj pevao.”

O čemu ti to pevaš, čoveče božji?

Osamdesete nisu volele klasične rokere. Sve je izgledalo kao da je neko negde rekao “e, sad mora ovako” i sve je u velikim i odlučnim koracima otišlo u božju mater. Snalazio se kako je ko umeo, neko je plivao, neko se udavio. Najbolje su prolazili oni koji su počeli u tom referentnom okviru, pa su se odmah ugnezdili u pravila koja je nametnuo MTV. Oni koji su pretekli iz nekih drugih vremena su se slomili ili preživeli. Naknadnim uvidom uočavamo da je većina klasičnih rokera doživela svoje kreativno dno baš tih godina.

Čak ni to nije najgore. Najgore je to što se i danas, preko tri decenije kasnije, javljaju ljudi koji pokušavaju da me ubede da je to muzika poput ove imala nekog smisla:

A, jebote. O čemu se radi u ovoj zavrzlami?

Nastavite sa čitanjem… “O čemu ti to pevaš, čoveče božji?”

Može to i tako, zar ne?

Malo je ljudi na ovom svetu koji su mogli da se pohvale sviranjem na telefonskoj centrali… Dobro de, nije to bila telefonska centrala, ali nemojte mi kvariti štos.

I tako… Taman sam hteo da napišem tačno sledeće: “Znam da smo legendarnu pesmu “Lucky Man” već slušali, ali nema veze…” – kad sam, na sopstveno veliko iznenađenje, utvrdio da zapravo u ovoj rubrici nismo slušali tu pesmu. Kako je to moguće, nisam baš sasvim siguran, ali eto, dešava se. Međutim, ovo danas svakako ne kačim zbog pesme, nego zbog…

Lakše mi je da pokažem nego da objasnim. Ono što je bitno u današnjem snimku počinje posle pet minuta.

Sad razumete, nadam se.

Nastavite sa čitanjem… “Može to i tako, zar ne?”

Uzbrdo unatraške

Ponekad sve deluje naopačke. Možda je to stvar pogrešne tačke posmatranja, ali moguća su i druga objašnjenja.

Nije što je ponedeljak. Nije ni što oko mene vlada sveopšta apatija. Nije ni što sam pomalo umoran od života u Danu mrmota. Nego mi je što se svako malo nađe poneko da me ubeđuje kako je sve u redu.

Dobro je da postoje takvi. Podsećaju me na to da još uvek imam koliko-toliko normalan pogled na svet.

Nastavite sa čitanjem… “Uzbrdo unatraške”

Ulenjili se

Građevinu drže stubovi i grede, a ne fasada. Isto tako, ključne komponente zvuka nekog benda nisu nužno one koje najpre prihvatite vizuelno.

Prošlo pola deset, ja još uvek u krevetu; odocnio sinoć poprilično. Zvoni mobilni: Zoća Peacock. Hm: ne bi on zvao bez razloga, on i ja drugujemo preko četvrt stoleća u nekim sajber-pripizdinama, navikli smo da se čitamo češće nego da se čujemo.

– Alo, hombre!
– Šta se radi?
– E’o, još ležim.
– Čuj, zaglavio sam sinoć nešto, odjutros glava ne radi, nisam ništa napisao za danas.
– I ti si se ulenjio kao i ja? Dešava se. Ama, bez brige: pokriću ja. Nećeš verovati koliko se moj prvi zicer za pisanje u naslovu poklapa sa ovim stanjem…
– Znači, da ne brinem?
– A kad smo mi imali razlog za brigu?
– To volim da čujem. Aj, pozdravi kod kuće!
– Take it easy, hombre!

Ponekad tema legne k’o budali šamar…

Nastavite sa čitanjem… “Ulenjili se”

Na plaži

I need a crowd of people
But I can’t face them day-to-day

Probudio sam se veoma rano, jutro se tek zaletelo. Nemam takav običaj, pogotovo kad iz bio kog (obično glupog) razloga okasnim na počinak. Nisam dovoljno spavao i već se osećam umorno. To me brine, jer preda mnom je naporan dan i nije baš da sam ga započeo kako bi valjalo. Da sam imalo pametan kao što nisam, nazuo bih najudobnije patike, možda strpao fotoaparat u torbu i krenuo u dvočasovnu šetnju. Ali, ne. Neće mi to izbiti sve ove sive misli iz glave.

Potreban mi je odmor. A ta šetnja u rano jutro bi trebalo da se desi bez obuće, koracima po pesku neke duge i puste plaže.

Puste želje. Pusti snovi.

Nastavite sa čitanjem… “Na plaži”