muči me gorušica.
pre neko veče sam gledao nekakvu kontakt-emisiju na televiziji, nekakvi kandidati nekakvih stranaka se utrkuju ko će bolje da ne kaže ništa. prekinuo bih posle minut-dva, ali sam ostao sve vreme na tom kanalu, jer sam pokušavao da utvrdim koliko dugo mogu da pričaju, a da ništa ne kažu. otkrio sam da su razvili neverovatnu sposobnost da to traje beskonačno. ništa-govor je postao glavni jezik politike.
znam da sva ta bagra ima iza sebe cele timove veštaka raznih naravi, vrsta i boja. da ih oni pripremaju za te nastupe, treniraju ih, možda i nekim besnim drogama kljukaju, ko će ga znati. agresivnost u ništa-govoru je najveća moguća. a ovce bleje li, bleje. niko da pita zašto su ovi tražili mandat da urade ono za šta su već imali mandat da urade. svi drugi igrači te prljave igre, umesto da ture ove prve na uvid svima, udružili su se u tom ništa-govoru, pa se tobože raspravljaju, a zapravo samo jedni drugima plasiraju šlagvort.
nije što imam viška vremena, nego ona gorušica: prepoznajem je. jedini način da je se otarasim jeste da se neko vreme bavim glupošću koja me opseda… kao ono kad te u glavi proganja neki apsolutno glup pesmičuljak, pa je jedini način da ga se otarasiš taj da čuješ to, zapravo, još jednom. i tako, doneo sam odluku da na svako pitanje odgovaram kao da sam mandatar za sastav vlade koji trenutno daje intervju za nacionalnu televiziju. pa ko duže izdrži.
e, ajde, objasnider ti meni, derane, kako oni u dućanu znaju koja je prva čarapa a koja druga? pazi, ne pokušavaj da me zbuniš, jeste to obuća al bre nema đon, ne ide kod ortopeda na tehnički, ne zna se koja je leva koja je desna kao što kod svake krštene cipele mora da se zna. dobro, važi i za cipele druge vere, obrezane ili ne ili šta im već rade. nego, gdesamonostao, da, čarape. jel znaš ti koja je leva koja je desna, pre nego što ih obuješ? ne znaš, dabome, to ti je ko sa onom sekačevom mačkom. kog sekača? ma onog iz crtaća što su ga posle otpreveli kao šredera. nije imao mačku u crtaću, imao je kod kuće i nije je vodio na snimanje. to ti je to načelo… ne tebi na čelo, nego načelo, princip bre, ko onaj gavrilo… e to, načelo da ne znaš da li je mačka gladna ili nije, dok joj ne daš da jede, i tek kad joj daš onda vidiš da li će da jede ili se snašla kod komšije i njavrče reda radi. tako čarapa postaje leva tim što se tebi navrne da je nazuješ na levu nogu. zamisli da nosiš dva para čarapa, pritisne ciča, i od jednog para obe na desnu – šta to znači, da je taj par imao dve desne čarape? naravno da nije.
a što te zamajavam? pa zbog misterije. paj sad: pošto čarape nisu leva i desna, one su prva i druga. po čemu se razlikuju? po tome što se prva nikad neće izgubiti. kogod zaturi čarapu, koju traži? drugu. gde mi je druga čarapa, gde mi je druga čarapa… koliko imaš godina, ispisniče? e, još toliko da da doživiš, u njakanje da se kladimo da neće da kaže gde mi je prva čarapa. nikad bre, to se nikad ne događa. nikad, ali nikad se ne gubi prva čarapa, uvek druga.
a one druge ćušnem u budžak fijoke, pa tamo nek se gube koliko im volja. i da znaš, otkako obuvam po dve prve čarape, nemam problema, ne gube se.