Slavnog 12.11.2011 godine, u 19:00 pušteno je, nakon godinu i po, u rad svih šest traka beogradskog mosta Gazela. Tim povodom, srećnici koji u Beogradu ne žive imali su čast preskočiti ushićenje lokalne televizije Studio B. Novinari imenovane televizije su tokom procesa izveštavanja o srećnom događaju veoma, veoma često napominjali da je Beograd dobio-takoreći-nov-most. Kada kažem veoma, veoma često, pod tim podrazumevam svaku rečenicu. Kad se o dotičnoj frazi razmisli, nijedna reč koja je čini nije tačna. Beograd nije ništa dobio, on taj most sve vreme ima. Takoreći novo može i jednostavnije da se kaže: staro. Posao na mostu ni blizu nije gotov – trenutno je samo pušten saobraćaj, a dodatni radovi na obezbeđenju konstrukcije mosta tek slede. Da mi je cilj da budem cinik, kao što nije, rekao bih: Beograd ima stari čardak ni na nebu ni na zemlji. Pa o čemu se onda radi?
Radi se o opštem trendu sinergije politike i medija. Znamo mi to, stalno nam se dešava. Treba da poskupi struja i/ili gas? Nema problema, sad će kakav teniser da uzme par trofeja. I tako redom, znamo napamet: tu su besmislene izjave stranačkih lidera dok u pozadini kadrovici upijaju reči svojih gospodara; scene u kojima političari i njihovi analitičari kuckaju nešto po tastaturi zabrinutog pogleda; puštanje u rad infrastrukturnih objekata kao povod za blagu reč. Ukratko, političari i mediji se prosipaju kao dažd na izmučenu čeljad.