Author: Комшија

Једна од пре: капија 1

види се да је ово прва фарба, нема нигде оних неравнина што остају кад претходна делимично сиђе

Да не буде да, сваки пут кад ми дође да напишем овакав чланак, прекопавам по свих 200.000 фотки што се досад накупило, одавно издвајам изложбени део у фасциклу звану егзибиција (ака изложба). И то је штогод разуђено, по местима, а за сам Зрењанин и по… не баш годинама, засад имам само три пододељка – XX век, па до 2017, па па 2018-2021. Прелиставајући то (а и рндалица ме подсетила), приметим да сам баш нешто често завиривао у капије и улазе. Јесте то некад давно била тема у клубу, има ту старих капија из XIX века, резбарених и барокних, ал’ ово је више моја потрага за атмосфером. Ајнфор је свемир за себе.

Идемо педагошки, од лакшег ка тежем, од тањег ка дебљем и од ситнијег ка крупнијем. Ово је ситно. Штавише, снимљено је, да простите, мобилним, тада већ добрих пет година старим. Не бих рекао да је ово случај руке Мандушића Вука, није ово нека страобална фотка. Ово је само благи увод.

има још

Nedelja je, 14. mart 2022.

Čorbuljak u našem kućnom žargonu ima tačno određeno značenje. To je čorba koja se zaprži u vodi u kojoj su se kuvali rezanci za nasuvo. Sa krompirom ili bez, nije bitno. Najprostije moguće jelo.

Čili sos nije obavezan. Tj nije za svakog obavezan, za mene jeste – 6 kapi po tanjiru. Ako nekog zanima šta je u ćasi, to je salata. Ko ni tako ne vidi, otkrivam tajnu: kompot. Od višanja, šljiva i krušaka.

Jedina mana čorbuljaka je što nikad, ama nikad ne dođe nedeljom na sto. Eh, običaji. Zato to ispravljam ovako.

Prijatan nedeljski ručak vam želimo.

Нису четворица, а нису ни браћа

Једини озбиљан проблем са мрз форматом, како међу собом зовемо ем пе три кодирање звука, је јачина. Нарочито снимци скинути са јућубета, илити цевке, умеју да буду око шест-седам децибела изнад нормале. Што ће сваки техничар на радију уредно да испегла, али кад сте сами себи ђ, односно дј, односно диџеј, уме да груне. Има и за то лека, скине се програмче за пеглање и потерате га преко целе своје фонотеке, као и преко сваког фајла који касније додате, и мирна Бачка. Проблем је што то чудо не чува датуме, оно ипак направи нову верзију фајла. Нема везе што је само уписало један троцифрен број у заглавље, то је нов фајл и има нов датум.

Тако за огроман део своје фонотеке више не знам кад је шта стигло. Још мање знам откуд ми. Остаје ми да се ослањам на своје памћење, које је већ у оној фази кад се не сећам кад сам нешто заборавио, а има ту и дежави амнезије, „као да сам ово већ два-три пута заборавио“. Толика прича само зарад тога да кажем да не знам откад су ми ови момци на плејлисти. Више од десет година сигурно, можда и петнаест.

Сећам се само да сам, у време кад су били нови, чуо да постоје, чуо можда и пар песама, и онда је прошло неколико деценија док то нисам чуо опет. Дакле, новости из прошлости. Ово је технички најбољи снимак што сам ископао на цевци, али ми се више свиђа извођење из 1994. јер сам слаб на оргуље… но, тај снимак је испрекидан, мало мало па фали неколико секунди, а штета.

Nastavite sa čitanjem… “Нису четворица, а нису ни браћа”

Једна од пре: црвени балон (5)

или балон није где хоћу да буде, или нема довољно контекста

Кад је госпоја предложила да опет одведемо клинке код комшије у рођендаоницу (шта ме гледате, то је одавно реч), само сам погледао на сат и климнуо главом. Довољно је рано, може. Јер откако имамо вирус који уме да гледа на сат, па овај после 20:00 не сме да прими невакцинисане на дечије рођендане, сви су испомерали те журке на поподне, тамо између 15 и 20 сати, где стигну да одрже и по два за један дан.

А у тој глави, којом сам климнуо, се угнездила нада. Од сваког таквог рођендана одлети неки балон под таваницу, и тамо остане. Надао сам се црвеном, за овде. И нуто чуда, из прве.

Није да сам баш знао да ће овог пута бити црвен балон, само сам се потајно надао.

Е сад, како то извести.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: црвени балон (5)”

Е, сетио сам се

Овај бенд редовно слушам, нарочито ову ствар. А није ми јасно зашто их сваки пут заборавим кад дођем овамо да пишем. Ево, радим поправни.

Први пут сам их видео кад и Корни групу, на истој свирци за Радио Београд (први програм!), преносило се, бар први сат. Не знам ко је још наступао, ваљда Сањалице (можда први наш женски бенд) и… даље се не сећам, био је јануар 1968. Колико се сећам.

И они и корнијевци су тада били фришко препаковане супергрупе, како се то онда звало. Шта му је сад па то? Е…

Nastavite sa čitanjem… “Е, сетио сам се”

Прави зимски

Некако сам знао кад да понесем фоткалицу, и то некако је било у праву.

У гимназији сам, иако тада непушач, редовно одлазио, зими, у веце са друштвом на њихову пуш паузу. То је била важна фаза мог интелектуалног воздизања, ту се расправљало ихај. Било је чак и да се закачимо око кључних питања, нпр да ли је краљица Гертруда дала Клаудију пре или тек након што је отровао краља Хамлета, те да ли се Офелија утопила зато што је била трудна (а због чега би, иначе), до те мере да смо заборављали првобитну намену вецеа.

Прозор је гледао на запад. Зими, неким чудом, овде уме да се задеси јаркоцрвен залазак. Овако нешто.

Е сад нешто о долажењу маце на вратанца, цице на колица и сличном.

има још

Како смислити овоме наслов

…а да се у њему не спомиње сиса? Тешко, једино да подметнем само питање уместо одговора.

Јер музиканти за данас се зову, непреводиво (ваљда са словеначког), „Miladojka Youneed“. Па ти, самурају ниједан, преведи де.

Е, па нећу да преводим, није преводу ни намењено ни подложно. Читајте га како хоћете и како се довијете.

Има још

Годишњи од неколико дана 4.5

продаје парфеме чувене марке „пало с камиона“

Мало смо се прерачунали са временом, па уместо да тањир легне на сто тачно у подне, ми смо у 12:15 тек сели. Место смо уочили још претходног дана, са сокака се назире само некакав дрвени кров у дубини авлије, и под њим столови, колико се већ да видети кроз колски улаз. Добро, неко је удесио нешто страга, и боље тако, напољу си а ниси на улици.

Машта уме свашта. Замишљао сам нешто много веће, а ова „Мерак авлија“ има једва десет столова. Но, то мало је фино скоцкано, а преко травњака се види ложиште и ражањ. На правом смо месту.

Незгодно за фоткање, јер је светло оштро подељено – под кровом је прилично мрачно, напољу бљешти. Ово је скоро прегорело, ал’ сировина је то, да се извући. Могао сам можда да истерам и боље тонове напољу, ал’ бих онда изгубио две-три друге особине, боље овако. Госпоју сам сликао једном без блица једном са њим, наспрам исте ове позадине, није успело ниједно, никако да извучем да личи на нешто а да се и мени свиђа. Није до госпоје него је такво светло.

Чорба брзо стиже, стандардна кафанска, у глиненој посуди, одлично, таман леже на досадашњу шетњу. Поучени јучерашњим искуством, не наручујемо кило печења (овог пута прасећег), него 600г.

има још