Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Nije lako pogledati u ogledalo kada prođe mnogo vremena od prethodnog gledanja. Ume da zaboli. Ali, tako je to: istina uvek boli kada niste spremni na nju, bio rođendan ili ne bio.
Pa sad, ako dvanaesti rođendan nije predznak ulaska u zrelo doba, onda bi možda trebalo da se zamislimo nad sudbinom Suštine pasijansa.
Od svog nastajanja do danas, pa i dalje koliko god bude postojala, Suština pasijansa se ponosi činjenicom da nikad nije povlađivala čitaocima niti je ikada zahtevala od njih da zauzmu bilo kakav stav koji je naklonjen nekome ili protiv nekoga. Štaviše, nalazimo da je važno da svako dođe do sopstvenog mišljenja koje je sposoban da argumentuje i brani ako je potrebno. Važno je i zato što samo tako izgrađeno mišljenje ima težinu odgovornosti za društvo u kojem živimo.
Repetitio est mater studiorum – ponavljanje je majka učenja, rečenica je koju nauči svako na prvom času latinskog jezika. Ova sentenca je aktuelna u svim dobima i svim prilikama, ne postoji loš primer da se kao pouka uputi svakome. Ponavljanje kao podsećanje je nužan čin koji sprečava zlu da naraste preko mere.
Zato ćemo vas podsetiti na pokazatelje u društvu koji nedvosmisleno upućuju na rađanje tendencija koje su u istoriji dokazane kao fatalne po jedno društvo.
Šta ćete vi uraditi sa tim saznanjem u danima koji su pred vama, vaša je stvar.
Pomislim nekad na bivša jutra,
na bivše ljude i bivša mesta,
al’ put me vodi samo u sutra.
Život je jednosmerna cesta.
Da vidimo, supa je bila, pasulj je bio, ma sve je bilo, čak i palačinke…
Ama, je li moguće da nije bilo pohovano?
Valjda smo sad kompletni, pa ćemo morati i da se ponavljamo. Biće ono “a ko se to nama ponovio!”.
Inače, u poljskom postoji glagol pochowaċ, koji samo izdaleka ima veze sa mesom, jer znači sahraniti. Što je dovodilo do zabune kad vodič kaže “ovde su pohovani svi naši kraljevi”.
Nekom ko to nije probao, ili bar video, je teško objasniti šta je pohovanje. Ovo naše, sa samo brašnom i jajima, se skoro nigde ne radi, uvek tu rade i prezle ili još složeniji recept za poh.
Prijatan nedeljski ručak vam želimo.
I da ne bi neko zanovetao što za nedelju serviramo najprostija jela, jer ono “ima se, može se” podrazumeva i to da jedemo šta nam je ćeif, obazirući se samo na unutrašnje glasove blagoutrobija. Šta će reći svet? Štagod hoće, u svoja četiri zida.
Dakle, obična paradajz čorba.
Posle ovog može bilo šta, sve će valjati.
Prijatan ručak vam želimo.
Ne znamo kako se ova fantazija zove, al’ je nešto kao preterivanje sa karađorđevom pa to isečeno na kriške. Jer koliko god se mi prenemagali oko ove ili one narodne kuhinje, sve su to na kraju dela domišljatijih autora. To jest, kuvara.
Ne verujemo da će se sa ovim delom/jelom proslaviti širom sveta, da će ući u turističke vodiče, da će mu neki od onih sajtova sa z u imenu dati brojne zvezdice. Ovo je naprosto bio jedan odličan ručak, rođendanski.
A vama želimo prijatan nedeljski.
Za ručak se snađite. Ovo je nešto za večeru, nastalo iz… skoro dosade. Popara, ali ni nalik. Dva-tri parčeta hleba se udrobe, pa se naseckaju okrajci od raznih salama, slanine, kobaja i koječega što se vuku po frižideru i čega se više niko ne laća. Razbiju se dva jajeta preko toga. Ako žumanca ostanu cela, ostala su. U mikrotalasni na tri minuta, pod poklopcem. Onda se to izvadi, malo protrese i prekrije sirom (opet, okrajci, sasušeno i koješta). Još dva minuta u mikrotalasni, ili koliko već treba da jaja budu kako volite. Posuti origanom i nafljakati kečapom ili šta već isfantazirate, zabosti dve viljuške.
Ovo je za večeru! Ostav!
Prijatan nedeljski ručak vam želimo.
In memoriam: Bernardo Bertolucci (1941-2018)
Suština pasijansa se oprašta od velikog umetnika, čoveka koji je svojom vizijom udahnuo nešto svoje svetskoj kinematografiji i postao uzor.
Neki će ga pamtiti po mračnom ostvarenju “Poslednji tango u Parizu” (1972), drugi po veličanstvenom epskom fimu “20. vek” (1976). Ali, činjenica je da je Bertoluči svu raskoš svog genija pružio tek u vrhunskim produkcijama koje su se okrenule kulturama o kojima ne znamo ništa: u filmovima “Poslednji kineski car” (1987) i “Mali Buda” dostigao je pravo na besmrtnost.
Putuj na oblacima svog dela, Majstore. Pamtićemo te.
