Pohvala Valexu
Upravo se vratih iz parka. Deca se razmilela, mi matori izigravamo merkate, izvijamo vratove prateći, ljubomorno u mom slučaju, izmotancije ljudi oslobođenih sprega društvene korektnosti.
Jedan dečak sa naočarima, u stalnim pokušajima da umakne babi koja uporno brine o fekalijama, mota se oko drveta sa prašinom, lokalne varijante Monce. “Hm, nešto tražiš, dečko?”, pitam. “Ja se zovem Vlada”, odgovori on, nekako gorko.
Pomislio sam da mu kažem “Umeš li da jašeš konja?” ili “Tebi se, rekao bih, dopadaju princeze?” ili čak “Pa… Šegrt bi mi dobro došao“.
Ali nisam. Rekao sam “Izvini, Vlado. Reci, šta tražiš, ako mogu da pomognem”.
Kako detetu od četiri i po godine objasniti zašto se kaže:
Gledam klince kako se raduju snegu. Obrazi rumeni, zažareni. Samo se oni i vide. I po par razdraganih okica. Sve ostalo im je upakovano. Valjaju se, slikaju se, trude se da “sazidaju” Sneška… Radost je veća, jer škola ne radi. A taman je nastavnica mislila da propituje lektiru.
Gledamo supruga i ja spisak pesama i 
, 
i 
. Obradovali smo se kô onomad kad smo čuli da je veronauka (skoro pa) obavezni predmet u osnovnoj školi.
A dete u međuvremenu peva nešto što posle dužeg vremena uspevamo da 
.
„Dobro bre, ćale, daj da odemo da ti kupimo slušni aparat, pa ne košta milione majka mu stara.“ „Ali zašto?“ „Čoveče imaš problem, ne čuješ ništa.“ „A?“ „PROB-LEM I-MAŠ, NE ČU-JEŠ!“ „Ko?“ „Kako ko, pa ti!“ „Kakav problem?“ „NE ČU-JEŠ!“ „Ma jok, nemam ja problem, meni je dobro. Vi imate problem.“ „Kakav sad mi problem imamo?“ „Nerazgovetno pričate. Vidiš kako ja lepo pričam.“ „Aman, kako razgovetno da pričam kad se stalno derem?“ „Eto vidiš kako ti imaš problem. Nego, skuvaj mi kafu.“