Istorija – Page 57 – Suština pasijansa™

Studentski protest 1996.

Sećate li se Studentskog protesta? Onog iz 1996-e? Sećate li se elegantnog načina priznavanja krađe poraza?

I današnji mladi ljudi imaju istu energiju koju su imali ondašnji mladi ljudi koji su nosili ovaj protest. Ali današnjim mladim ljudima nije do protesta.

Ne verujem da ima mesta na (domaćem) Internetu koji drži do sebe, a da neće spomenuti današnji datum i naglasiti da je od tog protesta prošlo deceniju i po. Neki će naklapati da se takav protest nikad neće ponoviti. Neki da je to bio politički protest. Neki će reći ovo, a neki ono. Isto tako će neki biti više u pravu, a neki manje.

Tadašnji studenti su osnovnu i srednju školu proveli pod sankcijama, hiperinflacijom, permanentnom ratnom pretnjom. Treba li dalje nabrajati. Protest je bio izduvni ventil za sav jed koji se nakupljao. A kad ventil popusti, ko će da ispašta nego diktatorska vlast, zar ne?

Sadašnji studenti su osnovnu i srednju školu proveli u demokratskom okruženju. Demokratska vlada vlade, uređeno društvo, kultura, sloboda kretanja,… Treba li dalje nabrajati. Današnji studenti i nemaju zbog čega da protestvuju, zar ne?

Godišnjica Ravelovog “Bolera”

Obratite pažnju da sam ime dela napisao velikim slovom i pod navodnicima, pa još sa prisvojnim pridevom. I time, naravno, učinio sam da vi sad mislite na jedan određeni bolero. Koliko vas je mislilo da je to vlastita imenica?

Na današnji dan pre 83 godine, 22. novembra 1928, svet je prvi put čuo izvođenje “Bolera” Mauricea Ravela, delo koje se danas smatra najpopularnijim komadom za simfonijske sastave.

Manje je poznato da svetom kruže dve verzije “Bolera”. Recimo, možete čuti onu šestominutnu verziju koju svira orkestar onog ludaka koji je uspeo da uvede kič u muziku koja često nosi epitet ozbiljne (a opet, kao da se iko iz familije Štraus ponašao iole drugačije nego Andre Rieu – bili su prevashodno salonski zabavljači). Međutim, relevantna je verzija koja traje nešto ispod sedamnaest minuta i koja u notnom zapisu ima ideju o neprekidnom kreščendu, od početka do kraja.

[EDIT mart 2012: verzija od 17 minuta više ne postoji na YT; zamenio sam je verzijom koja traje 15:30; sve je stvar senzibiliteta dirigenta; neki vole da ubrzaju malo]

Muzičkom notacijom, ceo orkestar se vodi iz ppp (pianissimo possibile) u fff (fortissiomo possibile). Tri p i tri f su van neke nominalne ravni u muzičkoj notaciji dinamike… ali to nije ništa, jer je Čajkovski koristio šest p i četiri f, Maler po pet, a György Ligeti je išao do osam – pa ko kako razume da treba da se izvede…

Ima da se kaže (i čuje i vidi) još ponešto.

Nastavite sa čitanjem… “Godišnjica Ravelovog “Bolera””

Google u slavu Luja Dagera

Danas je tačno 224 godine od rođenja jednog od pionira fotografije i Google u to ime objavljuje prikladni doodle.

Louis-Jacques-Mandé Daguerre je rođen 18. novembra 1787. godine u Parizu. Umetnik posvećen arhitekturi i pozorištu, a sa poznavanjem hemije, bio je skoro idealan da se nađe na pomoći Niseforu Nijepsu, kreatoru prve fotografije u današnjem smislu te reči. Dager je nastavio istraživanja nakon Nijepsove smrti (1833) i uskoro razvio postupak koji je nazvao dagerotipija. Zanimljiv podatak koji nalazim na Vikipediji, a za koji nisam znao:

1839. Дагер је представио своју прву дагеротипију. Исте године француска влада је патентирала дагеротипију и омогућила слободну употребу широм света. Луј Дагер је тиме стекао своју пензију.

Zanimljiv vid humanističkog pogleda na svet…

Uglavnom, Dager je stekao slavu svojim principom hvatanja svetlosti na fotoosetljivu ploču. Ako i nije formalni izumitelj fotografije (ta slava, ipak, pripada Nijepsu), možemo reći da je njegov rad i te kako doprineo popularnosti tehnike. A neki njegovi radovi su danas obavezno štivo u istoriji fotografije. Rad koji vidite je iz 1838. i danas se smatra prvom fotografijom na kojoj se vide ljudi. Pomalo zapanjujuće, s obzirom na to da je ekspozicija trajala deset minuta…

Parobrod “Vili”

Baš me briga za Diznija, nego ovaj crtać jeste bio revolucionaran.

Miki Maus prvi put na filmskom platnu Na današnji dan pre tačno 83 godine, 18. novembra 1928. godine, premijerno je prikazan animirani film Volta Diznija “Steamboat Willie“. Film je istorijski bitan zato što je to prvi animirani film u istoriji kinematografije koji ima potpuno namenski produciran i sinhronizovan zvuk. Pre toga je bilo napravljeno nekoliko animiranih filmova sa sinhronizovanim zvukom, ali to su bili slučajevi naknadne sinhronizacije već zabeleženih zvukova.

Takođe, ovo je film koji promoviše miša u belim rukavicama Mikija Mausa i njegovu šta-li-mu-dođe Mini. Istina, postoje ranija dva filma u kojima je Dizni upotrebio te likove, ali oni nisu objavljeni pre premijere ovog filma.

Uzgred, možda niste znali: Volt Dizni je hteo da se miš zove Mortimer, ali je to sprečila njegova supruga. A pravo ime Mini je – Minerva. Surprised smile

Nastavite sa čitanjem… “Parobrod “Vili””

Google u slavu Marije Kiri

Danas je 144 godine od rođenja slavne naučnice i Google je u to ime postavio prikladni doodle.

Google u slavu Marije Sklodovske Kiri

Marija Sklodovska Kiri je rođena 7. novembra 1867. godine u Varšavi. Školovala se u mariacurie Francuskoj, gde je i provela ceo svoj radni vek, do smrti 1934. godine. dobitnica je Nobelove nagrade za fiziku 1903. (koju deli sa svojim mužem Pjerom Kirijem i svojim mentorom Anrijem Bekerelom) za istraživanja na polju radioaktivnosti. Za rezultate u izdvajanju elementarnog radona, 1911. godine joj je pripala sledeća Nobelova nagrada, ovog puta za hemiju.

Prva je žena doktor fizike i prva žena-profesor u istoriji Sorbone. Rigidni Francuzi su ipak odbili da je prime u Akademiju nauka – mizoginija je pre sto godina bila sasvim normalna stvar.

Prilično groteskno, danas se zna da je aplastična anemija, koja je uzrok smrti Marije Kiri, bila posledica njene izloženosti jonizujućem zračenju (iliti, kako se popularno kaže: radioaktivno je ozračena). Naučnica koja je bila pionir u istraživanju fenomena radioaktivnosti nije mogla da zna koliko je to zračenje opasno po zdravlje; radila je bez zaštite, a uzorke radioaktivnih materija je uvek imala uz sebe…

(Via)

Zla reka Arno

Tužna godišnjica… Nadam se, s poukom.

Na današnji dan pre 45 godina, 4. novembra 1966. godine, reka Arno je napravila cirkus po Firenci. Reka se izlila oko 6,7 metara iznad nominalnog vodostaja i napravila poplavu kakva se na nekom mestu kraj reke dešava možda jednom u hiljadu godina. Poenta je u tome što nije smelo da se desi sve ono što se desilo tada…

Imam fotke obeležja nivoa poplave koje sam načinio kad smo se Jasna i ja prošlog januara zadržali u Firenci nekoliko sati.

Crta nivoa poplave u Firenci, 4. novembra 1966.

Evo i krupnog plana:

"Voda Arna je stigla do ovde 4. novembra 1966."

Kažu da su vrata krstionice pored bazilike Santa Maria del Fiore (poznate kao Il Duomo, ona katedrala koja čini siluetu Firence prepoznatljivom) plivala po trgu…

Kuće i stanovi su nekako sređeni. Ali, Firenca je grad-muzej, svetski centar renesanse. U nepažnji čuvara blaga, propalo je na stotine umetničkih dela i na hiljade neprocenjivo vrednih knjiga. Nije mi jasno kako su mogli da dozvole takav javašluk: morao je i onda da postoji plan zaštite tog blaga, kao što danas izvesno postoji…

Skupa škola.

Kako je nastala reč “silueta”

Znate li? Ja nisam znao.

Priča je blesava je do bola, a znanje koje ćete steći ako naučite ovo spada u kategoriju beskorisnih znanja. Rečju, idealno za Suštinu pasijansa!

titan-silueta Elem, negde polovinom 18. veka, u Francuskoj beše izvesni Étienne de Silhouette koji je bio ministar finansija kralja Luja XV. Tokom Sedmogodišnjeg rata, dotični je našao jedno jedino rešenje dužničke krize Francuske u drakonskom oporezivanju najbogatijeg sloja građanstva (hm…. zvuči zanimljivo…). Ti nameti su bili toliko visoki da su realno uticali na dotadašnje navike bogataša, uključujući i odricanje od naručivanja portreta članova cele familije.

Tada je neko provalio tehniku izrezivanja profilnog obrisa osobe u crnom kartonu, što su tada nazivali “portretom u senci”. Tek mnogo kasnije u 19. veku, ta tehnika je nazvana siluetom, kao bizarni spomenik u znak sećanja na dane kada je tehnika počela da se primenjuje.

Silueta u fotografiji - popularna tehnika. Čak i nije teško.

Eto, sad znate tačno jednu stvar više nego što već niste hteli da znate.

Bizarna godišnjica: Carska bomba

Danas je tačno pola veka kako je tresnula najveća eksplozivna naprava u istoriji. Ne ponovilo se.

Pečurka Carske bombe je dostigla visinu od 64 km Dana 30. oktobra 1961, neki minut pre podneva po lokalnom vremenu, negde na ostrvu Nova Zemlja u Severnom ledenom okeanu, Sovjetski Savez je detonirao termonuklearnu bombu jačine 50 megatona, što je najjača detonacija u istoriji ljudskog roda.

Vatrena lopta je dostigla prečnik od 8 km. Udarni talas je izazvao naprsline u prozorskim oknima u naseljima udaljenim 900 km i stigao do Norveške, a pečurka je bila visoka preko 64 km.

Ova bomba je danas poznata po nadimku “Carska bomba” (ruski: Царь-бомба). Prilično odgovarajuće ime, pošto je procenjeno da bi bomba ove jačina izazvala potpuno uništenje svega u krugu od 35 km, što bi bilo dovoljno da se uništi grad veličine Pariza.

Groteska je u tome što je ta bomba bila oslabljena na oko polovine projektovane snage, pošto su se Rusi plašili da bi posledice mogle imati uticaja na naseljena područja “u blizini”.

Bilo je to doba eskalacije ludila tokom Hladnog rata. Još uvek nije bilo ničega sofisticiranog u tom nadmetanju: demonstracija sirove snage je činila svoje. Berlinski zid je upravo bio podignut, Hruščov je pomagao Kastra, Ajzenhauer je pomagao južnom Vijetnamu, nervoza je bila velika i nuklearne probe su bile glavni pojavni oblik zveckanja oružjem, bez obzira na moratorijume koje su države čak i same proglašavale. Proglašavale, pa kršile – upravo to se desilo kada je organizovana proba vodonične bombe koju su nazvali carskom.

U post-blokovskom svetu gde nije baš najjasnije ko je realno najjači kao vojna sila, razmišljanje o ultimativnim oružjima ima smisla. Recimo, pretiče pitanje čime sve danas raspolažu nuklearne sile. Imaju li ovakve bombe? Ako ih imaju – zašto? No, sama mogućnost da ovakva bomba bude načinjena pre 50 godina znači da je sad moguće aranžirati daleko jaču.

Onespokojavajuća misao.