Viđali ste ovakve stvari, zar ne?
Nastavite sa čitanjem… “Kako dete pretvoriti u cirkuskog majmuna”
Category: Jezik
Skoro se niko ne usuđuje da prizna da nam jezik propada pod maskom “jezik je živa stvar”… Za početak, nije stvar, nego tvar (tvorevina).
Kako nemački zvuči drugima
O nemačkom jeziku vlada stereotipno mišljenje da je precizan, ali složen i tvrd za uši. Šta je od svega toga istina? Da proverimo:
Pa sad, nije da nije…
Čegbre, ima još.
Polis
U svetu u kom više nisu potrebni mediji da bi se namerno zagubila granica između stvarnosti i sna, između zbilje i laži, između ideje o slobodi i slobode same, može li se zadržati identitet? A može li se ostati human? Gde je granica? A šta ako više ni definicije ne važe onako kao nekad?
Koja to cena mora da se plati da bi neko ostao čovek?
Ne odlazi tiho u tu blagu noć
U nedeljno jutro, tema koja je više od onog što većina nas želi da primi u sebe. Poezija! I to kakva! Nemojte da bežite: obećavamo vam veliko zadovoljstvo. Prpeustite se slici i reči.
Baci preko celog ekrana i uživaj u HD kvalitetu. Vidimo se kroz četiri minuta.
A onda, i u slovnim znakovima, na dva jezika.
Beśede o Lelejskoj gori (II)
Povodom stogodišnjice rođenja Mihaila Lalića na Fakultetu za crnogorski jezik na Cetinju predavanje “Beśede o Lelejskoj gori” održao je dr Vukota Babović. Prenosimo ga u dva dela.
Izjava o čestitosti
Ove zabilješke su nastale kao potreba da iznesem svoja čitalačka uvjerenja o Mihailu Laliću, crnogorskom piscu. Prvi sud koji mi je odavno u pameti glasio je: evo čestitog siročeta iz Trepče koje je obogatilo našu kulturu – pa neka tako i ostane.
Pročitao sam njegove romane, a još jednom Lelejsku goru, i svjedočim o piščevoj nadarenosti, modernosti, pismenosti i obrazovanju. Skromnost ovog svjedočenja, a ona postoji kao izraz poštovanja piščevog lika, ne može osporiti ove epitete, možda može dijelom zamagliti njihova stvarna protezanja.
Beśede o Lelejskoj gori (I)
Povodom stogodišnjice rođenja Mihaila Lalića na Fakultetu za crnogorski jezik na Cetinju predavanje “Beśede o Lelejskoj gori” održao je dr Vukota Babović. Prenosimo ga u dva dela.
Izjava o čestitosti
Ove zabilješke su nastale kao potreba da iznesem svoja čitalačka uvjerenja o Mihailu Laliću, crnogorskom piscu. Prvi sud koji mi je odavno u pameti glasio je: evo čestitog siročeta iz Trepče koje je obogatilo našu kulturu – pa neka tako i ostane. Pročitao sam njegove romane, a još jednom Lelejsku goru i svjedočim o piščevoj nadarenosti, modernosti, pismenosti i obrazovanju. Skromnost ovog svjedočenja, a ona postoji kao izraz poštovanja piščevog lika, ne može osporiti ove epitete, možda može dijelom zamagliti njihova stvarna protezanja.
Затурено у преводу
Уз сваку вредну област каче се којекакви. Уз уметност се каче критичари и координатори активности, уз музику удружења за
харачнаплату ауторских права. Уз науку, трговци оружјем и публицисти.
Публициста је чудна сорта, није новинар јер не објављује вести, није писац јер не објављује баш књиге, он је некако нигде а свугде. Нешто као сирена, нит је риба нит је риба.
Новинара из данашњег случаја бих можда (а и то условно) могао назвати публицистом, јер се качи за науку, не објављује вест, а није ни писац. Случај је већ спомињан овде, барем оригинал му. Тзв. „чланак“ извесног В. Филиповића, вероватно публицисте овдашњег, је био споменут, без линка. Е, па, налази се овде. Реч чланак сам намерно ставио под наводнике, јер чланак је нешто што новинар напише па се то објави у новинама, или, ако се ради о преводу, уредник изабере, преводилац преведе, па се исто тако објави, уз навођење извора. Тзв. „писац“ овде зна да га нико неће јурити што је туђ чланак потурио као свој, није он министар или ректор па да му се то узима за зло. Не јурим га ни ја, из других разлога (не јурим ни за аутобусом, ако ми побегне, ил’ ћу пешке ил’ ћу да стопирам).
Američka nindža
Pesme za decu su jednostavne, pevljive, laganog rečnika i pamtljivog stiha. Ali idealno bi bilo da ima reč ili dve koje bi deteta naeralo da se zapita “šta ovo znači”…
Troslovni je, kao i skoro svaki student, kuburio s parama. A rođendan bratancu se približavao. Prošle godine, kada je imao solidnu, a za poreske organe nevidljivu (pssst!) zaradu, stvar je bila jednostavna. Odveo je bratanca u prodavnicu igračaka i pustio ga da bira. Zbog dečije neodlučnosti, a i želje da ne izigrava roditelja, poklon se sveo na dva poklona. Hm, da li da pred dete izađe sa izjavom “prošle godine si dobio poklon za ovaj rođendan!”?
(Pre nego što nastavimo priču o rođendanskim mukama Troslovnog i to za rođendan koji nije njegov, predlažem da se roditelji muške dece u predpubertetskom dobu prisete pesme.)