Category: Komentari

Dajemo još jedno (nepotrebno) mišljenje o raznim stvarima

Једна од пре: капија 8

Два су разлога зашто сам одабрао ову фотку. Један је историјски. Други је што је ово оаза боје.

Историјски, јер сам у зграду чија је ово авлија улазио више десетина пута, седамдесетих, док је тамо била Народна техника, у коју сам свраћао по разним клупским пословима, чак двапут паркирао кола у ову авлију, јер сам носио пројектор зарад нечег, држало се неко предавање, курс, шта ли.

Боја… Једини сиви су овде малтер, бетон и земља, где провире. Једино је капија мало сивкаста, ал’ то би се данас рачунало у дречкаво плаво. Све што је дотакла четка, има боју.

То што сам ту био толико пута и није неко чудо. Све те старе зграде у центру града су мењале намену више пута, па штагод да вам је требало, кад тад бисте ушли у скоро сваку. У овој су били, колико памтим, контрола мера, две-три банке, савез синдиката, раднички универзитет, ловачки савез и још десетак других. То у прошлом веку; у овом напросто не стижем да наиђем туда довољно често да попамтим, осим да у подрумском локалу на углу ивек има некакав бар са стриптизом или тако нешто.

има још

Rani upozoravajući znakovi fašizma

Od svog nastajanja do danas, pa i dalje koliko god bude postojala, Suština pasijansa se ponosi činjenicom da nikad nije povlađivala čitaocima niti je ikada zahtevala od njih da zauzmu bilo kakav stav koji je naklonjen nekome ili protiv nekoga. Štaviše, nalazimo da je važno da svako dođe do sopstvenog mišljenja koje je sposoban da argumentuje i brani ako je potrebno. Važno je i zato što samo tako izgrađeno mišljenje ima težinu odgovornosti za društvo u kojem živimo.

Repetitio est mater studiorum – ponavljanje je majka učenja, rečenica je koju nauči svako na prvom času latinskog jezika. Ova sentenca je aktuelna u svim dobima i svim prilikama, ne postoji loš primer da se kao pouka uputi svakome. Ponavljanje kao podsećanje je nužan čin koji sprečava zlu da naraste preko mere.

Zato ćemo vas podsetiti na pokazatelje u društvu koji nedvosmisleno upućuju na rađanje tendencija koje su u istoriji dokazane kao fatalne po jedno društvo.

Šta ćete vi uraditi sa tim saznanjem u danima koji su pred vama, vaša je stvar.

Šta ćete vi uraditi sa tim saznanjem u danima koji su pred vama, vaša je stvar.

Nastavite sa čitanjem… “Rani upozoravajući znakovi fašizma”

Daska u glavi

Pazi, imaš dve vrste ljudi: oni koji uče neke silne škole i one koji školovanje posmatraju samo kao gubljenje vremena. Jasno?

I ja sad tebe pitam sledeće. Uopšte ne moraš da mi odgovaraš… Ja ću umesto tebe!

Da li oni koji uče neke silne škole i one koji školovanje posmatraju samo kao gubljenje vremena imaju glavu? Imaju.

Nastavite sa čitanjem… “Daska u glavi”

Једна од пре: земљани тонови

Овде не знам одакле да кренем – од провинцијалног погледа на свет, аутокрпа, организације испита…

Ајде прво где и кад. Линчбург, Вирџинија, 2002. година или ту негде. Ћерка полаже енглески, онај тојфл испит, јер је то јаче од средњошколске дипломе стечене на том језику… Ти код којих се полаже су само стручњаци за организацију испита, али немају појма са садржајем, то је већ ствар друге фирме, која ће да проучи резултат и да оцену. Ни једна ни друга нису образовне, и нису део никаквог образовног система, они, хм, само раде свој посао. Чудни свати.

Линчбург је једно од оних места која ми изазивају дежа ви амнезију, нешто као регуларни изрази у програмирању: не могу да се сетим колико сам га већ пута заборавио. Ево и сад сам морао да погледам на мапи како се зове, знам куд сам возио.

Док је она то полагала, остао сам и без цигара, купио неки Башић (Basic) на бензинској пумпи преко пута, цуњао около, фоткао штогод. Добрих десет година касније сконтам да сам био неодлучан који део пејзажа да ухватим у кадар, па сам наштрикао два суседна… не померајући ни себе ни зум, дакле да видимо може ли накнадно да испадне аутокрп… гле, може.

Колико се сећам, био је јануар, ал’ довољно смо јужно да буде овако лепо време, само ови авионски облаци мало замажу небо. Лишћа нема, али зачудо има траве. Тамо се трава обично осуши октобра, ако се не залива. Не знам чему им служи ограда од пластичне црне фолије.

Зграде у позадини су станови за издавање. Наравно, све је то од чамових летава и дасака, ту три цигле нема, једино је пола цигле дебела фасада на кући скроз лево. Пред кућом у самом центру је паркиран неки бели комби, види се на великој ако се кликне… и делује ми да је то поштарски, онај без врата. Поштар само седи и убацује пошту у сандучиће, који су зато на стубићима уз ивичњак. Од целе Америке једино поштари и програмери (ако раде од куће) могу да пуше на радном месту…

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: земљани тонови”

Jedan običan dan u životu

Kako je moguće da institucija neideologije, kakva je Univerzitet, ne bude u sukobu sa institucijom ideologije, kakva je crkva? Nije moguće. Sukob je neizbežan, sukob je neprekidan, sukob je jedini mogući ishod pokušaja da se laž i istina drže u istoj tegli.

Subota, 17. april 2021. godine je u zemlji Srbiji dan kada se čovek probudi, provoza bicikl, kupi novine, pripremi doručak i čaj, sedne u fotelju i pogleda naslovnu stranu novina, a tamo ga sačeka: “Ivanka Popović, rektorka BU: ‘Univerzitet nije u sukobu sa crkvom’ strana 7”.

2021. godine nove ere, da se razumemo.

Nastavite sa čitanjem… “Jedan običan dan u životu”

Ruke

Većina ljudi danas nije sposobna da razume te reči, da iskorači iz centra sveta, da prestane sebično da veruje svojim čulima. Let helikoptera na Marsu njima ne znači ništa. Vanzemaljci već sada žive među njima: spodobe koje se vakcinišu, posmatraju pomračenja Sunca, bacaju smeće u kantu

Zamislite da se jednog dana desi sveti gral svih naučnofantastičnih maštarija: da se nekakav svemirski brod polako spusti na površinu naše planete, te da iz njega izađu nekakva bića.

Da li bismo se iznenadili ukoliko bi ta bića, mitski vanzemaljci, makar i ovlaš ličila na bilo šta što je ljudska mašta ikada osmislila, kada bi posetici progovorili nekim, potpuno nevažno kojim, nama poznatim jezikom, kada bismo saznali da ta bića poštuju pravne principe tipa pretpostavke nevinosti ili ekonomska pravila ponude i potražnje, kada bi se ispostavilo da slušaju folk muziku I to austrijsku?

Susret
Nastavite sa čitanjem… “Ruke”

Једна од пре: технички у реду

Лоптице за пинг понг су, онако ускурац ко бегечка нана, сад у боји. У време кад све постаје одвратно сиво, одећа кола и зграде, оне су јаркожуте, као поштанска возила.

И сад шта – играчи се разишли, лоптицу сам нашао негде у буџаку и ставио је овако под мрежицу да се не откотрља опет, и… хм, не изгледа лоше, може један шкљоц.

И све супер, натенане искомпоновао кадар као да је воз или симфонија (и те се ствари компонују, то сте већ знали), чак сам употребио и онај помични екранчић да видим шта радим. Све полако и са предумишљајем. Одлично, нема грешке.

Осим што је фотка у ствари празна. Не види се ту ништа. Не види се да је онај зид назад шарен јер је то зид играонице у комшијиној пицерији – рођендаоници, ишаран огромним цвећем, пчелицама и птичицама. Не види се да је та сала за играње празна, јер нема деце (осим шта смо сами довели). Неће гледаоцу пасти на ум да се запита шта ће за који красни сто за тенис у дечијој играоници – јер ето, кад већ нема деце, да момци сврате да се мало издувају после пива и ожедне за следеће. На ваљаном растојању један од другога, дакако. И да смо за можда двадесетак сати, колико смо укупно ту провели откад је сто унет, видели у вр главе пола сата рекетовања. Јер ни момци баш не навраћају често. Сад да ли због заразе или што на преживљавање оде читав дан, ни то се на фотци не види.

Изеш фотку на којој се не види ништа.