Прекјуче смо се затекли у граду, у шетњи са унукама. Наравно да сам понео фоткалицу и нашкљоцао педесетак комада, и наравно да сам сликао пре свега њих. Других намера нисам ни имао, бар што се фотографије тиче. Кафа код Цветановића (добро де, запамтио сам како се сад зове, ал’ није битно) је само комплетирала угођај. Међутим, намести се и понека сцена. Био неки квазифолклорни путујући циркус, такмичење у кувању ајвара и превртању палачинки, више учесника него публике, нисам се ни примицао да снимим шта се као догађа.
Него, у повратку, поглед с моста.
Ово ми није најбољи снимак одавде, мада сваке године шкљоцнем бар седам. Није ни најбољи снимак на мом диску – јер, једна од ћерки (ћерака?) је имала среће да је она имала фоткалицу у руци кад су облаци били најлуђи, док сам ја гурао колица са унуком – тј нису била колица са унуком, него смо он и ја гурали колица, дакле џаба канон на рамену кад морам да пазим да се не саплете.
А одавде је и иначе тешко оманути, пејзаж ће учинити своје, па не знам под којим светлом и каквом шклопоцијом се шкљоца. Овог пута, велим, сцена, догађај.
Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: гурач”
A sad zamisli još i da završe taj fakultet, odnosno visokoškolsku ustanovu. Joj, čekaj, to i nije nužno da bi se dočepao fotelje u Srbiji! Ništa onda. Nije normalno, ali je postalo uobičajeno da se do odgovornih mesta u srpskoj zakonodavnoj, odnosno izvršnoj vlasti može doći, a da ne znaš odgovor na elementarna matematička pitanja (o pitanjima kulture, morala, vaspitanja i inih trivijalnih oblasti života nećemo ovom prilikom). Pa tako ne znaš ni koja je formula za izračunavanje površine kvadrata, odnosno kruga, odnosno trougla. Ali znaš da imaš redovne odnose sa javnošću.
jedinica. A i ta petica, koja je razvukla nasledniku osmeh na lice, a 
