Једна од пре: гурач

Прекјуче смо се затекли у граду, у шетњи са унукама. Наравно да сам понео фоткалицу и нашкљоцао педесетак комада, и наравно да сам сликао пре свега њих. Других намера нисам ни имао, бар што се фотографије тиче. Кафа код Цветановића (добро де, запамтио сам како се сад зове, ал’ није битно) је само комплетирала угођај. Међутим, намести се и понека сцена. Био неки квазифолклорни путујући циркус, такмичење у кувању ајвара и превртању палачинки, више учесника него публике, нисам се ни примицао да снимим шта се као догађа.

Него, у повратку, поглед с моста.

Ово ми није најбољи снимак одавде, мада сваке године шкљоцнем бар седам. Није ни најбољи снимак на мом диску – јер, једна од ћерки (ћерака?) је имала среће да је она имала фоткалицу у руци кад су облаци били најлуђи, док сам ја гурао колица са унуком – тј нису била колица са унуком, него смо он и ја гурали колица, дакле џаба канон на рамену кад морам да пазим да се не саплете.

А одавде је и иначе тешко оманути, пејзаж ће учинити своје, па не знам под којим светлом и каквом шклопоцијом се шкљоца. Овог пута, велим, сцена, догађај.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: гурач”

Uredba o 1,5m, odnosno 4,5m²

Lepo u uredbi piše da su građani dužni da “održavaju međusobno rastojanje od najmanje jedan i po metar između dva lica (…), odnosno na svaka 4 m² može biti prisutno jedno lice”, pa ko kako razume – građanin, policajac (u civilu), online-sudija.

Ima onih koji imaju sreće da upišu neki fakultet i pri tome izbegnu matematiku kao konkretan predmet, odnosno matematiku kao alat/posrednik u drugim predmetima. Još ako su pre toga završili i neku gimnaziju društvenog smera, odnosno na neki drugi način se provlačili po smanjenom fondu časova matematike, mogu lepo rodbini i komšijama, odnosno fejZbuk-prijateljima da se pohvale kako su postali akademski građani, a ne znaju ni matematičke pertle da vežu.

jedan i jedan i jedan su triA sad zamisli još i da završe taj fakultet, odnosno visokoškolsku ustanovu. Joj, čekaj, to i nije nužno da bi se dočepao fotelje u Srbiji! Ništa onda. Nije normalno, ali je postalo uobičajeno da se do odgovornih mesta u srpskoj zakonodavnoj, odnosno izvršnoj vlasti može doći, a da ne znaš odgovor na elementarna matematička pitanja (o pitanjima kulture, morala, vaspitanja i inih trivijalnih oblasti života nećemo ovom prilikom). Pa tako ne znaš ni koja je formula za izračunavanje površine kvadrata, odnosno kruga, odnosno trougla. Ali znaš da imaš redovne odnose sa javnošću.

Nastavite sa čitanjem… “Uredba o 1,5m, odnosno 4,5m²”

Pustio bih ja njega, ali neće on mene

Počelo je slučajno, takoreći nehotice, poput sunčevih zraka konvergentno prelomljenih kroz preteklu kap rose. I sad onaj ko ne razume prelamanje zraka kroz materijale, jer je na tom času fizike igrao potapanje podmornice sa drugom iz klupe ili čitao najnoviji strip o Zagoru, odbija da prihvati da niko nije potpalio šumski požar.

Bilo bi nemoguće da ukažem na tačan trenutak kada je sve to počelo, jer niti imam toliko realnog znanja iz sociologije niti me zanimaju ekstrapolacije. Oprostićete mi zato – ili nećete, u kom slučaju je najbolje da odmah prekinete ovo čitanje – jer ću sve objasniti samo iz perspektive svoje generacije, rođene tamo negde sredinom šezdesetih godina prošlog veka, i objasniću ih onim društvenim artefaktima koji su bili očigledni u neposrednom svetu oko mene. Dakle, ničega od teorija zavere neće ovde biti, pa zalutalima na ovo mesto ništa neće biti zanimljivo. Ali, ako vam mišljenje kao proces nije strano, a nemate ništa protiv toga da se suočite sa tuđim mišljenjem ma koliko bilo gadno jer se ne slažete sa njim ili pak koliko god bilo mučno zato što se sa njim slažete, nastavite i sklopite sopstvenu sliku. To je jedino važno. A ako vam je do rasprave, polje za komentar je vaše.

– * –

Odrastao sam u svetu u kojem je nauka slavljena kao tekovina čovečanstva, kada je svakome dato na raspolaganje da na (za to vreme) lako dostižan način sazna o bilo čemu što ga je interesovalo. U svetu mog odrastanja nije bilo manje gluposti nego danas, ali postojala je jedna znatna razlika: znalo se mesto svemu, pa i gluposti, a birajući svoje mesto u odnosu na pojave u društvu, svako je sebi sam birao perspektivu i ti izbori nisu bili bitno različiti nego danas. Bilo je pak različito to što tadašnje društvo, koje neki danas nazivaju utopijom, neki tamnicom naroda, a neki pak komunizmom (sve tri slike su delimične i kao takve su netačne), beše društvo socijalne pravde, u kojem je svako imao perspektivu da ostvari realno blagostanje za sebe i svoju porodicu.

A koje su rupe tu nastajale i zašto nismo bili sposobni da ih blagovremeno zakrpimo, drugo je pitanje.

A koje su rupe tu nastajale i zašto nismo bili sposobni da ih blagovremeno zakrpimo, drugo je pitanje. Meni je ovog časa zanimljivije da se suočim sa drugim pitanjem: ko je dozvolio raspad te slike o potrebi za znanjem kao uslovu napredovanja i ko je taj što tako uporno održava zamajac negativne društvene dinamike čak i u trenucima kakvo je ovo vekovno iskušenje sa virusom?

Nastavite sa čitanjem… “Pustio bih ja njega, ali neće on mene”

Tronedeljni raspust

Spasao si obraz odeljenju! povika nastavnica matematike pružajući rezultate kontrolnog učeniku. Ponosni otac se nije nasmejao. Dapače!

Spasao si obraz odeljenju, dodate nastavnica matematike, u slobodno vreme angažovana i kao razredni starešina, pružajući rezultate kontrolnog nasledniku. Našem nasledniku, ne njenom.

Obraz odeljenju svakako nije spasao. Samo je po ko zna koji put dokazao/pokazao angažovanost nastavnog osoblja da deci prenesu znanje, odnosno da rade posao za koji su plaćeni. Od 23÷24 učenika (ima ih više, al’ nisu svi bili tu) na kontrolnom je bila 1 (jedna) petica i 11 (jedanaest) iracionalan skup racionalnih brojevajedinica. A i ta petica, koja je razvukla nasledniku osmeh na lice, a odeljenju nastavnici spasila čast, nije posledica angažovanja nastavnice matematike, nego angažovanje roditelja kojima matematika nije bauk.

Nastavite sa čitanjem… “Tronedeljni raspust”

Једна од пре: пенџер

Будућност која се није десила је била пуна нових зграда, стакло бетон челик и теписи, светла…

Али то је била будућност педесетих и шездесетих. Већ седамдесетих је и ту дошло до масовније побуне, да би та велелепна и штогод стерилна слика била замењена замазаном и полураспаднутом кишурином и страћарама у којима се догађа Истребљивач, и то игром случаја, баш прошлог месеца.

Будућност се, у ствари, већ десила, ама је нисмо познали. Дошла је тихо и у неочекиваним облицима.

Нисмо је овако замишљали, ни близу.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: пенџер”

Једна од пре: куд сви Турци, ја аутоцензуру

Ја цензуру? Свашта ћемо дочекати, кажем ја себи. Међутим, има ту неког врага, данас свака шуша (не мислим на људе који се презивају Шуша) узима за право да цензурише ово или оно из неких својих разлога. Гугао цензурише лица и регистарске таблице на свом уличном гледалу. Цевка ту и тамо цензурише лица, а редовно цензурише оне три речи у енглеском (а можда имају и четири… не, реч за курац уопште немају, тј имају неколико али свака у ствари значи нешто друго). Свака друштвена група има право да забрани осталим друштвеним (и приватним!) групама коришћење одређених речи. А ко одређује те речи? Они сами, или им неко помаже.

А шта бих ја цензурисао из сопствене производње? Пре свега, ствари које би могле да ме доведу у неприлику са адвокатима, да не бих надрљао због неовлашћено објављивање копирајтованог садржаја (види мама, без генитив!). Да пробамо како би то изгледало.

Ово је први покушај. Рађено Шантом, цензурисано алатком за размрљавање (за сада без бољег назива), изгледа шмрљаво као што свака цензура која држи до себе и треба да изгледа. Ал’ нисам задовољан, неко би могао по бојама да погоди шта је ту писало. Идемо даље.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: куд сви Турци, ја аутоцензуру”

Мука с речима: случај грађанина Е. Е. (тј Е.Х.)

Е, да, а како народ то изговара? Па просто, поведу се за француским примером

Улице у мом крају имају шарена имена. Нешто по народним херојима, или женског рода или неким из краја (за које нико више не зна ко су), или по бригадама. Постоји и Кајмакчаланска (за шта треба познавати Солунски фронт) и Царинска (није неопходно да познајете било ког цариника). То су ових десет паралелних.

Она што их све сече, као кичма рибљи костур, је названа по почасном грађанину нашем, који се звао… овај, само да однесем тетки лек. Зрикипедија спомиње Едуарда Ериоа, а тако пише и на Бинговој мапи, као и на Гугловој.

Данило Киш, у “Гробници за Бориса Давидовича”, знајући добро француски, као и наша правила за писање француских имена, исправно га наводи као Едуара Ериоа, јер зна да се завршни сугласник тамо ама скоро никад не изговара, ал’ мора да се пише.

Nastavite sa čitanjem… “Мука с речима: случај грађанина Е. Е. (тј Е.Х.)”

Без ге-нера(лиза)ције

изеш ми ге

много ме нападају у последње време питањима у вези са зрачењем пет ге мобилне мреже. кажу ми да сам довољно озбиљан, знам да под тиме мисле да сам солидно матор, да се разумем у те ствари око зрачења. а не разумем се. слабо сам и ову три ге користио. натерала деца. сликају своје ноге на плажи и шаљу, па ми вибрира вајбер. можда ми се мобилни телефон буни што је три ге озрачен, па подрхтава у торбици. а ово косе што ми је остало на глави ваљда није проређено том три ге мрежом, јер ако јесте онда ћу од пет ге мреже скроз да оћелавим. једино корисно ће ту бити ако и брада крене да ми опада, мрзи ме свако јутро да се бријем.

слабо и разумем те бројеве уз ге шта би могле да значе. кажу да је то ознака генерације напретка. ге смо у моје време користили за граме, али то су у оном међународном систему основних јединица брзо пребацили у килограме све користећи воду на скоро четири степена целзијуса. да л’ то има везе с оним што препоручују туширање водом непосредно после туристичког обиласка чернобила? и да ли та вода има скоро четири степена целзијуса?

ге би могло да буде оно што изоставе кад ти на торту ставе број година које славиш. мада их ја више и не славим, ал’ по навици кад негде уписујем године старости упишем ту невеселу бројку, па онда иза ње ге. те њихове генерације технологија неће ни стићи до мојих геова. дотле ће већ нешто друго да измисле, ако нас се не реши природа зарад освете шта јој све сад радимо. углавном она сама зна да се снађе с тим зрачењем, боље него ми, па и кад не буде нас биће ту живог света коме то зрачење неће сметати.

а за ге знам и у формули. не оној формули за животни успех или за српско златно доба. оно бре кад су прост, сена и пике били главни. а не ови данашњи церглани, па не знаш где престаје вештина возача и почиње вештина програмера да напишу најмање баговит рачунарски програм. и нико се не пита да ли њих у тим кадама на точковима, када су изложени силама од неколико ге, више зрачи врелина из мотора или од све те електронике око њих. тјах.