Category: Koncepti

Beležimo ideje vredne pažnje, vremena i razmišljanja. Čak i kad su takve da nas pouke teraju na suprotnu stranu.

Имали смо орах (5)

Пошто је одлука већ донета, орах мора да се среже, треба наћи егзекутора, ака извршиоца (послова и радних задатака, како веле књиге староставне).

Мало даље низ улицу има неки чича који то ради полако, ручном тестером, па нек му траје и две недеље, нема везе. И сретнемо га и договоримо се.

И стварно је трајало две недеље. Док нисмо скапирали да чича неће доћи, заборавио ваљда. Неће ваљати, примиче се зима, шта ако дуне нека ваљана кошава и собали орах, биће штете. Добро, не би нико страдао, не мувамо се по авлији кад тако дува.

Онда нађемо неког тестераша док је обарао неко дрво у улици, и кажемо му да сврати. Дође он, погледа, каже у петак. У четвртак, међутим, јави се да пита јел може сада, указала му се рупа у распореду. Може, може одмах.

И дође он са женом и три-четири моторне тестере разних величина, те канистером са ваљда 15 литара горива. Мислио сам да сам не знам како опремљен са склопивом лотром од шест метара, ал’ овај ме шије, мора да има девет. Професионалац.

Ајде што је опремљен, него што за минут тачно види где коју грану да засече, на коју ће страну да падне да је пусти, а на коју ако је веже ужетом да се окачи о лотру кад буде падала. Није да не бих то сам умео, исто свирам у моторну тестеру (ону са електромотором), али бих морао да меркам и планирам десетак минута по резу. Он је то срезао за цигло два сата. Истина, није сецкао за ложење, то могу и сам, него на комаде до два метра, ал’ све су сложили на једну гомилу, није било грања по целом дворишту, ништа није поломљено около, ма професионалац.

Онда жена му рече да јесте професионалац, ово му је више хоби, стварни посао му је да… меси бурек. Ал’ то је ноћу, па стиже ово преко дана. Свака част, мајсторе.

има још

Имали смо орах (4)

Снимио сам га пар пута кроз прозор на спрату, ал’ то није то, велико дрвеће се снима са земље, спрам неба.

Тражећи фотку која би најбоље приказала тај орах кад је био у пуном сјају, скоро да сам чупао косу. Јер фотки има на десетине хиљада, а онда кад ту тражим нешто, испада да је пролазило по две-три-четири године између два добра снимка са орахом у главној улози. А онда се сетим… мани архиву, већ си објавио. Чуј објавио, написао цео чланак овде са све поприличном фотком…

И шта даље… не знам да ли је ово први пут да се на Суштини рециклује фотка, ако јесте, пијем домаћу, хвала на питању.

Е, да, зашто му је најбоља фотка ова нудистичка, где на њему ни листа нема. Па, супротно од максиме Роберта Капе, „ако ниси задовољан фотком, значи да ниси пришао довољно близу“, проблем са овим орахом је што никако нисам могао довољно да се одмакнем. Ова мала авлија је дванаестак метара (банатски: метери) у квадрат, његова крошња се пружа од даље ограде до на метар од ове десно, окружен је са три повелика дрвета… нема се одакле.

има још

Имали смо орах (3)

Лето 2017. је било суво и вруће. Испод ораха је много боља хладовина, бар два степена ниже него у обичној хладовини.

Септембра је након подугачке суше наишло неколико добрих киша. Седамнаестог је чак ударила некаква олуја, дувало је и падало, омањи смак света. Страдао је понеки цреп, одлетела канта за ђубре, а докачила је делом и орах. Она грана која је некад показивала на запад, сад већ мало окренута улево, се преломила и пала на јужну страну. Наслонила се на кајсију а даљим крајем чак и на комшијину терасу. То је око десет метара.

Ово је снимљено целу недељу касније, кад сам донео тестеру са баште и кренуо да то исечем и склоним. Није било лако, орах је тврдо дрво, а овако свеже је још пуно воде и поприлично тешко. Зато сам и одлагао толико, док смислим како да ово изведем а да притом не искривим ограду, не поломим комшији ништа и не повредим се. Не види се баш са фотке, али тај камперски сточић је био једина штета, изломила се плоча и искривио алуминијумски оквир, уопште га нисам приметио па га нисам склонио.

има још

Имали смо орах (2)

Успео је опет да остане незапажен. Немам ниједну фотку њега самог из те године, него опет само кад се ћерка пела на њега.

Има, истина, једна друга, где се види колико је висок – па, исто висок као и оне две брезе и две преживеле кајсије. То је онај изрез горе. Некако успевамо да ушушкамо авлију гдегод да се настанимо, а најбоље нам иде са овом матичном.

Ово је снимљено кад смо почетком августа 2005. мало дошли из арбајтлука кући на одмор. У позадини се назире комшиницина нова тераса, она плоча са луковима је већ била пала.

Авлија је већ тад више личила на џунглу, али још није било лијана. Биће их тек кад комшија запати лозу уз ограду, па то почне да се пење уз кајсију. Ево малопре сам гледао, са кајсије опало лишће а на пет метара висине се зелени лоза. Мало смо се позабавили и том џунглом тада, вадили смо руже, јер су биле пале под свој утицај и смањиле авлију за по два метра са скоро свих страна. Ово је снимљено кад смо били готови са тим.

има још

Dvanaest ti je godina tek

Nije lako pogledati u ogledalo kada prođe mnogo vremena od prethodnog gledanja. Ume da zaboli. Ali, tako je to: istina uvek boli kada niste spremni na nju, bio rođendan ili ne bio.

Pa sad, ako dvanaesti rođendan nije predznak ulaska u zrelo doba, onda bi možda trebalo da se zamislimo nad sudbinom Suštine pasijansa.

Do suštine morate doći ozbiljnim promišljanjem.

Nastavite sa čitanjem… “Dvanaest ti je godina tek”

Једна од пре: капија 7

Опет имам више приче него фотака, ал’ можда и не, зависи како ме повуче прича.

Елем, тог 25. маја 2018. предвече се нађем у граду као дежурни фотограф. Јер IV4, комшијско одељење, држи редован пролећни састанак. Остало им нешто пара од јесенас, па ајд да се потроши. И, пригодно, баш пада на некадашњи Дан младости. Мислио сам да одем пешке, ал’ је било баш спарно, горе него у Вирџинији, па сам узео такси од бусодрома, све рачунајући да ће до 19:00 да ми се одлепи кошуља. Сретнем одмах део друштва, те одем с њима до где је некад био Пролетер, где смо се некад састајали после часова (прекрштено је бар трипут отад, мада је и даље иста фирма – тамо купујем, све чиста кожа а није нека скупоћа), а тамо већ чекају Јозда, Жуца, Јасмина, Владимира, Влада и још неки. Отчекамо академских петнаест минута, па одемо до хотела да видимо ради ли им башта, јок, па преко до општине да видимо ради ли градска башта, јок. Закључимо да треба да постоји неко градско тело које би чувало места од културног значаја, као што су штрафта, хотел Централ (који је многи директор напустио ногама напред, срчка ин флагранти) и још нека.

Завршимо у кафеу Бриџ (јес, на енглеском), где сам никад не бих ушао, избегавам то што се зове на енглеском. Не ваља вам мој језик, не ваљате ви мени. А проблем са петнаесторо у кафићу је што имају те округле сточиће па их је немогуће спојити, него смо направили олимпијске кругове, а после додали и шести. Нисмо их скроз саставили у средини па се туда увлачио келнер.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: капија 7”

Tiha voda breg roni

Čudesnih albuma koji slušaoca ostavljaju bez daha je veoma malo. J.R. August je snimio još jedan.

U jesen 2019. godine objavili smo recenziju debitantskog albuma J.R. Augusta ostajući zatečeni kvalitetom tog izdanja. U međuvremenu se svašta desilo: objavljen je album Murky Waters sa pesmama koje su se do tada mogle naći samo u digitalnom obliku, pa onda video snimak fenomenalnog koncerta u Lisinskom… Da ne spominjem osvajanje tri Porina, najprestižnije muzičke nagrade u Hrvatskoj.

A onda smo morali da se “zabavljamo” sa Covid pandemijom koja nam je svima poremetila životne planove.

Nastavite sa čitanjem… “Tiha voda breg roni”

Једна од пре: капија 6

овде је лим обојен отприлике истом бојом као фасада, а фрцокле зеленом као зид

Јесам ли већ прешишао Фредерика Пола? Ништа, само питам.

Капија за данас ти је пи… је типична банатска капија, само у мало бољем издању. Нема везе што је у граду, исто су и ту биле сеоске авлије у три дела – напред цвеће, по средини живина, назад башта, а капије су служиле за то да се утерају кола, истовари шта се донело са њиве, одвежу коњи… А после је је испало да се више исплати поделити плац на два, три… ма виђао сам и пет делова. И опет свако гледа да има нешто авлије и капију, да утера кола, а коњи, како би рекао друг Интел, су унутра. Зида око авлије има сразмерно мање.

На то мало зида неки направе врата, а неки само капију, зид баш и не мора, како се види из приложеног. У ствари, и та врата се сматрају за капију, јер кад неко звони, у кући ће већ неко да каже „ено неко на капији, иди види ко је“.

Капија лево у ствари, ако добро уочавам појединости, припада мом другару из основне школе. Оно знамо се и даље, и чак се и препознамо, сваких двадесетак година кад се сретнемо. Јер ту је он имао кафић у који никад нисам ушао, а опет као фудбалер ми никад није навраћао ни у једну од фирми, тако да смо се вазда мимоилазили. Ал’ нисам зато одабрао ову капију за данас.

није то још све