Води се разговор између кустоса галерије и Бајре, чувеног фотографа. – И ви велите да се ова ваша фотографија зове “Мујо у Зеници”? – Управо тако. – Аха… А ко је онда ова гола женска особа на слици? – То је Фата. – А овај што лежи го поред ње је, наравно, Мујо? – Не, не! То је Ибро! – Па какав сад Ибро? А где је Мујо? – Како где је! Па у Зеници!
Једно од два-три места где сам само погледао јеловник и налево круг.
На наше седељке скоро увек понесем фоткалицу, јер могу. Увежбало се и оно са фоткањем под утицајем, испада све боље и боље, скоро да понекад изгледамо и млађи него пре. И то не само тада, него и после, кад видимо шта је од фотака испало.
Ал’ мање више увек исто. До тамо шетња, увек истим путем, у повратку такси. Током вожње углавном испадне стресно (види горе), ал’ зато на семафору уме да се потрефи.
Откако нас је задесила ова корона, људи се довијају на разне начине да се раздвоје физички. Срећа у пластику, па те преграде, и шлемови и шта све не, и нису тако ружни и незграпни. Питам се понекад на шта ли је личила пластична хирургија у прошлим вековима…
Таксистичко удружење чији сам број утувио се снашло са овим пластичним преградама. Лењирашка логика је ту замислила једну равну плочу, која би се разапела од довратка до довратка. И виђао сам понеку да је равна.
Трик је као и код фотографије – ако не може отвором бленде, дакле јачином, може дужином експозиције, дакле временом.
Током једне од вечерњих шетњи (не одустајемо!) нацрта се једна од ових антисивих кућа, са добрим светлом (она плава, на слици горе лево)… јер ех, шта све неће урадити за паре. Но, ово није неки дућан него технички преглед, нема излога ни избачених гајбица, а има тог светла, дакле прилика се указује. Ходаћемо тако поред, ја ћу да јој пратим лик у објективу, одокативно и без тражила па и без екранчета, боље да пазим на корак. Канон ће одвалити дугачку експозицију, па ће бити мало размрљано…
…осим што сам се у тренутку шкљоца нешто тргао и објектив је описао добрих десетак степени удесно, дакле пиши пропало.
Лоптице за пинг понг су, онако ускурац ко бегечка нана, сад у боји. У време кад све постаје одвратно сиво, одећа кола и зграде, оне су јаркожуте, као поштанска возила.
И сад шта – играчи се разишли, лоптицу сам нашао негде у буџаку и ставио је овако под мрежицу да се не откотрља опет, и… хм, не изгледа лоше, може један шкљоц.
И све супер, натенане искомпоновао кадар као да је воз или симфонија (и те се ствари компонују, то сте већ знали), чак сам употребио и онај помични екранчић да видим шта радим. Све полако и са предумишљајем. Одлично, нема грешке.
Осим што је фотка у ствари празна. Не види се ту ништа. Не види се да је онај зид назад шарен јер је то зид играонице у комшијиној пицерији – рођендаоници, ишаран огромним цвећем, пчелицама и птичицама. Не види се да је та сала за играње празна, јер нема деце (осим шта смо сами довели). Неће гледаоцу пасти на ум да се запита шта ће за који красни сто за тенис у дечијој играоници – јер ето, кад већ нема деце, да момци сврате да се мало издувају после пива и ожедне за следеће. На ваљаном растојању један од другога, дакако. И да смо за можда двадесетак сати, колико смо укупно ту провели откад је сто унет, видели у вр главе пола сата рекетовања. Јер ни момци баш не навраћају често. Сад да ли због заразе или што на преживљавање оде читав дан, ни то се на фотци не види.
Прекјуче смо се затекли у граду, у шетњи са унукама. Наравно да сам понео фоткалицу и нашкљоцао педесетак комада, и наравно да сам сликао пре свега њих. Других намера нисам ни имао, бар што се фотографије тиче. Кафа код Цветановића (добро де, запамтио сам како се сад зове, ал’ није битно) је само комплетирала угођај. Међутим, намести се и понека сцена. Био неки квазифолклорни путујући циркус, такмичење у кувању ајвара и превртању палачинки, више учесника него публике, нисам се ни примицао да снимим шта се као догађа.
Ово ми није најбољи снимак одавде, мада сваке године шкљоцнем бар седам. Није ни најбољи снимак на мом диску – јер, једна од ћерки (ћерака?) је имала среће да је она имала фоткалицу у руци кад су облаци били најлуђи, док сам ја гурао колица са унуком – тј нису била колица са унуком, него смо он и ја гурали колица, дакле џаба канон на рамену кад морам да пазим да се не саплете.
А одавде је и иначе тешко оманути, пејзаж ће учинити своје, па не знам под којим светлом и каквом шклопоцијом се шкљоца. Овог пута, велим, сцена, догађај.
Не знам тачно који је корен речи. Имамо одатле експедицију, што му дође посланство у неистражене пределе. Имамо експедовати, тј одаслати. Вероватно и педала потиче одатле, тј све то има везе са ортопедијом, илити правоступом :).
Проблем почиње код шпедитера. Шпедиција је грана привреде (енгр. индустрија) која се бави организовањем превоза и зајебавањем са царином. Ако раде још нешто треће, нисам обавештен. Шпедитер би онда био неко, човек или фирма, ко се бави шпедицијом. Међутим.
Реч шпедитер је у мом крају увек означавала запрежна кола са гумама, а можда и гибњевима. И кочијаша, ако се бавио превозом. Кад се радило нешто на кући, ишло би се код неког Марција шпедитера, и уговарало шта и кад да донесе, и колико ће то да кошта. Што вам данас сређује мајстор сам, има своју дрвару и своје људе на шљункари, све то стиже само од себе, само плати и не мисли.
I da ne bi neko zanovetao što za nedelju serviramo najprostija jela, jer ono “ima se, može se” podrazumeva i to da jedemo šta nam je ćeif, obazirući se samo na unutrašnje glasove blagoutrobija. Šta će reći svet? Štagod hoće, u svoja četiri zida.
Ово сам већ виђао, штавише уклопљено до у пиксел, једну те исту зграду како изгледа данас и како је изгледала пре сто година. Нисам толико амбициозан, ово ћемо много простије, штавише скоро партизанском техником. Прво снимак из 1972.
