Category: Koncepti

Beležimo ideje vredne pažnje, vremena i razmišljanja. Čak i kad su takve da nas pouke teraju na suprotnu stranu.

Плоча

И напокон сам дошао до лика ког одавно знам, а да о њему у ствари не знам ништа. Зове се Миле Рупчић, а плоча му се зове “Плоча”. Ево.

Мени ово и данас делује скроз неочекивано. А изашло је још 1972. Мени се све некако чинило да је то било неколико година касније, што је можда и тачно у мом случају, толико је ваљда требало да Плочу дохвати неки уредник на двестадвојци и почне да је пушта.

О њему сам сазнао највише пре десетак минута, кад сам кренуо да га тражим по Цевци. У она два реда што се испишу уз сваки линак, стало је свашта – да је он у ствари био и глумац, да је давно отишао у САД, да је аутор оне монодраме “Пит, и то је Америка”, да није написао ту песму него ју је написао Џони према стиховима из његове песме са краја представе, да је сад некакав предузетник, винар, шта ли.

Nastavite sa čitanjem… “Плоча”

Једна од пре: киоск 8

сврате да поједу нешто, а онда скокну преко пута да попуне залихе за друм

Киоск је, ако уопште може да се дефинише, кућица из које се нешто продаје, и која нема нуспросторије. Као и свака дефиниција, има граничне случајеве, па имамо киоске који нису кућице него су собичци у приземљу неке зграде, и оне који нису кућице на тротоару јер тротоара ни нема. Например, негде крај друма.

Снимак је из 2015. но то не мења ништа – ово је овако изгледало и пет година раније, овако изгледа и сад. Можда се мало мењају гајбице, нестане једно пиво а појави се друго, реклама се прелепи неком другом, али суштина је… оно што тражимо у пасијансу.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: киоск 8”

Nedelja je, 21. VI 2020.

A nedeljom se ruča, kao uostalom i drugim danima, ali nešto bolje i jače, jer tog dana ne radimo. Te se varenju može posvetiti vreme i vodoravnost.

A i ne mora to da bude nešto teško. Može nešto sa domaćim rezancima, naprimer.

Ovako: brašno i jaja za rezance su ovdašnji, kao i meso. Brokoli je… ko će to znati, valjda ovdašnji, ko zna gde ga nabavljaju. Soj od sose (ili beše obratno) je kupljen kod Kineza u bloku 70, kao i sušene šitake pečurke. Štapići su uspomena (ne moja) iz Japana. Veštinu jedenja štapićima mi je iz Tajlanda doneo jedan Nemac. Nije neki problem, nauči se za pet minuta a uvežba iz deset obroka.

E to je međunarodna kuhinja, a ne ono što pišu po reklamama.

Prijatan nedeljski ručak vam želimo.

Једна од пре: киоск 7

нисмо навикли на тако слано, а и љуто – увек узмем са урнебесом и горе и доле

Више пута се десило да се враћамо с баште прегладнели, нисмо рачунали да ћемо толико остати па нисмо понели јаузну (тј ужину), и онда ајде нешто успут. А успут је управо ово.

На фотци се баш и не види да је снимљена на отприлике јесењу равнодневницу 2015. – 21. септембра. Јер је мрак, тј ноћ је (“а светла горе зато да сви лепо виде да је мрак”). Лето је, наравно, продужило још недељу-две, па онда свраћало на још две-три опроштајне свирке. Пола присутних има кратке ногавице, неки папуче. Лето.

Чекај, стани мало, повратак са баште овако касно, нисмо ваљда цео дан радили без клопе?

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: киоск 7”

Једна од пре: киоск 6

Више ни не знам где сам ово снимио. Судећи по суседним снимцима, рекао бих да је на главном сокаку, ал’ било је то пре скоро шест година, можда сам врднуо некуд. Чак ни не знам који је то киоск, јер онај што сад стоји испред бивше робне куће би имао другачију позадину, а онај на тргу не би имао бандеру.

Дакле, кокице. Дуг развојни пут од баба Рабошке, која је продавала сунцокрет ђацима (пре и после подне, радним даном) и испред биоскопа (увече), мерећи га на чашице (0,05л, 0,10л) и пакујући га (енгр. исти) у фишеке од новинске хартије или право у џеп, па до оваквог киоска, пређен је за цигло десетак година, и онда се ту стало.

Шта се изменило отад, а шта није?

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: киоск 6”

Једна од пре: киоск 5

У време кад радње, чуј радње, читаве фирме ничу и нестају, послују под неким именом па их неко купи… нема више смисла користити их као оријентире. У време моје бабе се знало, “код Виде” је онај ћошак где керамит излази на Ечански друм, тамо је била Видина кафана. Кинта је била онај крај где је била кафана “Последњи динар”. “Код Вирага”… хм, то се више не сећам, ваљда се то данас зове “на Леснини”.

Један такав оријентир се запатио ових година. Сви таксисти знају, само кажеш “код три трафике” и стигнеш овде.

Згода код ове варијанте је што нема имена. Могу да мењају власнике и садржај колико хоће пута, назив ће остати.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: киоск 5”

Једна од пре: киоск 4

Тих деведесетих као да се сва малопродаја селила у киоске. Многи су их отварали, да им не пропадну отпремнине, да ухвате последњи воз за некакав нормалан живот. А онда је и тај воз прошао.

Како би рекао Крлежа, “било па није”. Из главе бих могао да набројим пешес оваквих споменика деведесетим у само две-три оближње улице. И то не само оваквих затарабљених гвоздених кутија, него и бетонских плоча у авлији, уз улицу, где је кутија била. И обичних породичних кућа где, нуто чуда, једна од предњих соба има врата на улицу, иако се у кућу улази из дворишта.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: киоск 4”

Pesmom oko sveta

Ako postoji lingua franca ovog napaćenog sveta, onda je to muzika. Znajući za to, pokret Playing for Change povezuje svet muzikom na način koji dolikuje veku u kojem živimo. Vibrantnost tog projekta naročito je lako prepoznati u aktuelnom trenutku razdvojenosti pod uticajem pandemije.

Kada bi u panteonu američke moderne muzike bilo imenovano možda tek desetak bogova, autor današnje pesme bi bio jedan od njih, ama bez ikakve dileme. Problem bi pak nastao kada bih morao da izaberem samo jedan razlog zašto tako mislim. Da li je to zato što je čovek bio neposredni učesnik ne manje od tri veličanstvena trenutka u vremenu kada je popularna muzika imala snagu revolucionarnog dejstva? Da li je to zato što je reč o nepatvorenom muzičkom geniju koji, kao malo ko u poslednjih više od pedeset godina, fantastično lako kombinuje elemente svih tradicija koje je istorija, ne baš nežno, saterala u jedno podneblje? Ili prosto zato što njegove pesme, jednom kad ih čujete, zavolite zauvek, a da ni sami ne znate zašto?

Ako ste osetili blagu, ugodnu jezu dok ste ovo slušali, niste jedini.

Nastavite sa čitanjem… “Pesmom oko sveta”