Category: Naravi

Beležimo elemente socijalnog folklora.

Ој, кафано: сплав 5, или шта је било после

што њој баш није ишло под мараму, но би питала “а шта је било после”

У првом делу епа о сплавовима сам нешто дробио о свемирској константи, “кад се помноже амбијент и клопа добија се број који не може бити већи од неке тамо константе, коју још нисмо утврдили” и пренео критику незадовољног госта да “нећете нас убедити да карађорђева од у вр главе 200г има свих 350г како пише у јеловнику”. Што се нас, тада присутних за столом, тиче, то је било то, оладили смо уста и наредне године нисмо крочили на тај сплав.

Неко други је био критичнији.

Ово је снимљено отприлике годину касније. Чега годину? Па, дана… мада су покушавали да нам потуре разне друге, тамо неке године спорта, године туризма, године овога и онога, ал’ опиремо се напретку, бандоглави какви јесмо. Може и годину месеци, ал’ даље не попуштам.

Nastavite sa čitanjem… “Ој, кафано: сплав 5, или шта је било после”

Једна од пре: кад се деца наиграју

“Само глина, само глина, све ће да извуче” – Панта Шикља Нафта

Већ сам спомињао како ме опчињава призор осветљених прозора, и како га често шкљоцнем. По правилу, то су неки туђи прозори, негде високо или чак преко долине. Но, никад се не зна у којој игри ћу постићи аутогол.

Ово је снимљено код куће.

На таквим призорима ме обично привлачи то индиректно завиривање у туђе животе, кад се види можда само крај лустера или ормана, више ни не треба, довољно је да се зна да тамо има људи. А на овој фотци се баш види да нема никог. Јесам ли скрљао концепт?

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: кад се деца наиграју”

Једна од пре: железничка зграда

Не знам тачно ни како се та зграда званично зове, знам само да је одувек припадала железници, да је у њој била нека њихова дирекција и да никад нисам видео да у њу неко улази. Осим у авлију, где је била кафана “Моравац” код Геџе (ако добро памтим), где смо заглавили ујутро после матурског бала…

Сад се указала прилика да је сфоткам страга у целини. Сад или никад, јер је уклоњено оно што ју је заклањало, па док се не изгради ново… сад или никад, ови већ дижу оплату за приземље.

Лепо изгледа одавде. А сад ко зна какву ће ругобу од стакларе да натркече овде уз магистралу…

Камене плоче којим је обложена фасада се још увек солидно држе, понека је напукла, једна је замењена бетоном, али у целини и даље дају онај шмек какав је зграда увек имала. Чак и та фасада у као белој и као ружичастој никад није обнављана, никад нисам ту видео скеле, ал’ једнако стоји.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: железничка зграда”

Већ сад се не зове

Дуго ово спремам, и никако да смислим бољи увод од овог.

Прво сам мислио да је за ову тему пригодан стих који сам извукао у наслов. Ал’ повукло ме да, након више година, опет послушам песму… и… виђе врага, скоро сваки стих има неке везе са овим.

А сад напад из другог правца: давне 1988. дошверцовах Атари 1040 СТфМ из чувене Шилерове у Минхену. Атари је био на немачком, дакле на местима где дођу чћш и ђ били су ä, ö, ü и онај шарфес ес, да сад не тражим. Упутства (да, тада су уз рачунаре још ишла упутства) за неки бејсик који се добијао уз њега, као и за сам оперативни систем, су исто била на немачком. На кутији је писало Rechner, не computer.

Јер, мајкуму, па не можемо очекивати од сваког корисника, чак ни од сваког програмера, да зна сву ту терминологију, дај бре говори нашки да те цео свет разуме.

Nastavite sa čitanjem… “Већ сад се не зове”

Наивац пеца наивце (2)

Не верујем да је у питању онај исти од прошлог пута. Овај је… хм, нешто бољи. Вели у имејлу “Ћао, твој налог је недавно заражен! Мењај лознк одмах!”. Вели да је хакер који ми је разбуцао имејл и ОС пре неког времена, да се не трудим да га тражим, јер је средио да сам ту поруку послао сам себи, а, шта кажеш?

И оно, стварно, није да не личи на озбиљну претњу… осим што највише личи на онај црногорски рачунарски вирус, који се састоји од поруке “вељу, заражен ти је рачунар, те деде, јадо, обриши своје дискове сам, мука ми је мицати се”.

Елем, овај вели да има бекап од свега што имам на рачунару. Ајде. Да је три терабајта отишло кроз мрежу, осетио бих то итекако, дакле лаже и фолира. Онда даје адресу свог биткојн новчаника, да му уплатим комада један, што му дође око 1000$ ових недеља. И каже да је “наместио пиксел за надзор на Фејсу, баш им хвала, што могу да користе власти помаже и нама”. Аууу… да, да, тако је, баш као што је најопаснији део пушке налепница на кутији. Да споменем да уопште немам налог на Фејсу?

Nastavite sa čitanjem… “Наивац пеца наивце (2)”

Nožni virtuoz

mladi lavoviE, dečko, još držiš onaj servis? Kako…? Pa, mislim servis, šta je, bogotac? To, da, hemijsko čišćenje, držiš to još uvek? Treba da operem nešto zeleno preko tebe. Mis’im, kapiraš. A ne zovem te zbog toga, to ću posle da te zovem, kad mi jave ovi koliko ima kila, nego te zovem zbog onog malog što si ga pominjao u četvrtak. Onog klinca, talenat pravi. Sad sam razgovarao sa mojima i tu možemo da mu sredimo da pređe kod nas da igra.

Ma znam da je klinac… Kol’ko? Pa, dobro, srećan mu rođendan za mesec dana. Ha-ha! Tu onda potpišemo neki ugovor na nekog njegovog. Mojne mama-tata, je l’ ima burazera starijeg? Nije to problem, to smo već radili.

A to što se nećka, pa prospij mu neku priču. Oće Zvezdu? Oće Liga šampiona? Složi mu ono kao Nejmar, Ronaldo, Mesi, tresi. Ma to prolazi kod dece samo tako. Daš mu neki dres, ono kao original. Prolazi to i kod nas, pa kako neće kod njih. To će i ćale da mu se primi. Ćale, da, ćale. Otac, bre.

Ma, šta keva? Ko nju šta pita? Kupi joj neki frižider, ili onu sudo-mašinu. Nemoj oba, bre, se navadi posle. Iskenjaj, bre, tu priču da staramajka ne umara ruke. I obećaj još više kad mali zaradi. Ono kao bolja gajba, ili da se ta sredi. E, da, ćaletu prospeš priču i za kola, znaš i sam. Ćaletu, da, ćaletu. Ocu, bre.

Š’a…? Nemoj da mi kenjaš. Zaljubio… Mali bi da prca, a? A je l’ prco? Šta je ček’o do sada? Kako, bre, mali? A ona nevina k’o majka devet Jugovića, ha-ha! Ma, nebitno. I šta sad kao neće se odvaja od ribe, a ona neće da ide s njim. I ne treba, zabole me za nju. Je l’ mali stvarno talenat to što pričaš pika levom, desnom, glavom? To znaš i sam kako se radi. Fotkaj nju s nekim drugim da se vata na klupi, u parku, gdegod, al’ kao snimljeno mobilnim, ono uspravno. Briga me, namontiraj da tako izgleda. I onda pošalješ klincu to je bar jasno, i ovaj dolazi kod nas. Ti k’o da nisi gled’o filmove. To će sve razjebemo k’o Džeki lanac. E, imam drugu liniju. Zovem te posle za ono pranje…

Duplikat

Usmeravam nesuđenog matematičara da svoj gnev iskoristi za proračun koliko nam treba novca da sakupimo ceo album. Brojka je neprecizna, ali odlazi preko sedamdeset hiljada, pa shvatam da mi je predlog bio loš.

Zeznuli smo se prošle godine. Naslednik je iskao neki fudbalerski album sa sličicama, više se ne sećam ni koji, a mi smo skoro jednoglasno odbrusili “Ne može!”.

album s kesicamaJoš u rani(ji)m godinama smo naslednika navikli da vaspitno-popravni ‘odbrusci’ imaju argumentovanu pozadinu, pa ova situacija nije mogla da se završi tek tako. Objašnjenje da je bolje da skuplja sličice za svetsko prvenstvo je nekako prošlo. Al’ mlad um bolje pamti od matorog, pa nas je ove godine uhvatio nespremne. Ne pomaže zapomaganje da je cena kesice odvratno visoka, kao i opravdanje da su kasno objavili album, te da do prvenstva nećemo stići da ga popunimo. Vo se drži za rogove…

Album smo dobili (potpuno) besplatno uz Sportski žurnal. Najavljen kao takav (potpuno besplatan) nekoliko dana ranije, prosto je mamio tapkaroše da pokupe ceo tiraž. No, tu smo znali za jadac, pa smo kod obližnjeg “kioskdžije” rezervisali primerak. Ovaj se oduševio što smo rezervisali samo jedan primerak (“O, zar još uvek ima poštenih ljudi?!”), a to se pokazalo kao mudar potez, jer tog dana pomenutu novinu nije ni morao da unosi u kiosk.

Uz album dobiješ šest sličica. Daj i i jednu kesicu preko, da nas ne bije maler.

Nastavite sa čitanjem… “Duplikat”

Једна од пре: станични комшија

Пребирајући по својој мнемотехници, дакле фасцикли званој ‘егзибиција’, натрапам на доказ за своју тезу о историјским налазима који не вреде много ако немате познаваоца, коме ће то да послужи као подсетник. Ако имате… е, онда се расплете прича.

Ово је Шарлотсвил, да, онај. Поглед са перона аутобуске станице. Од пре неких осамнаест година.

Као прво, није у Америци све веће. Аутобуске станице су им несразмерно мале, за наше појмове, у односу на величине градова. Ова заузима плац за у вр главе две куће и прима не више од осам аутобуса, од чега бар три има да се стисну у дну авлије и чекају да се ослободи неки перон (бројање по мрљама од уља није поуздано, изгледа као да има више перона). Има билетарницу (у виду као шанка за три продавца карата – дакле нема оних шалтера са стаклима), има нешто флипера на спрату и аутомата за газирана пића и грицкалице. Нема ресторан.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: станични комшија”