Ličnost. Karakter. Temperament.

Neki postanu slavne ličnosti pre nego što postanu ličnosti.

zlostavljanje nije samo fizičkoMnogo volim matematiku. Precizna nauka. Nema konačne tvrdnje, ako nema dokaza. A od matematičkog dokaza jačeg nema. Nasuprot tome psiholozi – dečiji pogotovo – i pedagozi se lome oko raznih definicija. Ličnosti, karaktera, temperamenta, posebno. Kad dete stiče ličnost, kad karakter. Da l’ se temperament stiče, nasleđuje, da l’ se menja u životu?

S druge strane – a i iste na kraju krajeva – deluje mi kao da će neki izbori? Aktivirali se opštinski očevi i oci u školi, pa sve nešto oko sprečavanja vršnjačkog nasilja. Na tribini silna lica iz policije, opštine. Sad će sve da srede, sad će da bude bolja kontrola, školski policajac će bolje da radi posao. Teško da gore i može. Onaj video-nadzor koji su obećali pre neku godinu još nije, jer je propao tender (iako je dobio onaj ko je trebalo da dobije). Al’ to nas ne sprečava da uradimo ovo, popravimo ono. Proširiće ulicu da se može vozilom do ulaska u dvorište. Proširiće trotoar da pešaci imaju mesta. Al’ prvo su se proširila dvorišta okolnih kuća, a sve na račun trotoara i ulice.

Kad ih pitah šta ćemo sa verskim vršnjačkim nasiljem (imali smo slučajeve da deca – doduše verbalno – maltretiraju decu zamo zato što nisu krštena), dobih odgovor da je to pitanje za neku drugu tribinu, jer ovde nije dođao niko “iz Bogoslovije”, nego je tu “čovek iz policije”. Sad čekam da mi neki njegov kolega dođe na vrata, jer sam postavljao nezgodna pitanja.

Nastavite sa čitanjem… “Ličnost. Karakter. Temperament.”

Шта сам онда ја?

Патријарх је, каже Вулин, духовни отац целе нације и рекао је оно што сматра најбољим за нас.

Аууу… колико питања за само ову једну реченицу….

Које нације? Ако мисли на држављане ове Републике, има их онолико који нису чланови истог клуба ког је председник речени поп, а и нас који нисмо нигде чланови.

Ако мисли на Србе као нацију, а изјашњавам се као такав, да ли онда ја, по мишљењу г. министра, имам право да се и даље тако изјашњавам? Јер испада да сам дисквалификован тим што не признајем тог попа за било каквог оца, па ни духовног. Уопште, сматрам да духовно немам никаквог непосредног претка, него читаво брдо разних утицаја, при чему је утицај гореспоменутог клуба сићушан, а и то мало је углавном одречно (тј кад год сам се сударио са покушајем таквог утицаја, углавном сам или ескивирао или се оградио или се одупро – слабо се шта примило, а и то што се примило је после испало да није баш њихово него од пре њиховог оснивања).

И онда, које то “нас”? Ко смо то “ми”? Ми на власти? Ми у странци? Ми као држава? Ми као нација (при чему опет следи питање из претходних пасуса) не рачунајући остале грађане? Ми као становници ове државе?

А г. поп, ако ће већ на неког и на нешто да се обрушава, ено му мангупи у сопственим редовима, ено му власт која краде, ено му две-три мафије, ено му локални шерифи, ено му судије… широко му поље. А женама би могао да се извини бар једном.

Лично бих се задовољио тим да г. министар не каже више “цела нација”. Јер… цела? Па не баш цела…


Једна од пре: ај ме сликаш

-А шта ти то сликаш?
-Град, какав је данас.
-А за шта?
-Како за шта? За себе. Да имам.
-Ај ме сликаш!
-И шта онда? Треба после некако да ти дотурим слику… И што да се петљам. Ал’ ајде.

И сликах га. Немам појма шта је хтео, осим да се слика.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: ај ме сликаш”

Једна од пре: субјективно зелено

Знам ја мене… У стању сам да прођем поред нечега хиљаду пута и не да га не примећујем, него кад ме неко минут касније пошаље по то, не знам где је. Но, кад пребацим очи у онај режим кад гледам као фоткаџија, видим што иначе не видим. Например, обичну траву.

Траву обично замишљамо као војнички подшишану, као апсолутни геноцид свих осталих биљака које су хтеле ту да расту, дакле као травњак. Мени мало дужа трава баш и не смета, док не почне да смета.


(коме треба да одмори очи, велика)

Ово је снимљено априла, док је још било кише, па је то расло брже него што сам могао да покосим. И ту се сударамо са субјективним погледом.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: субјективно зелено”

На станаре разброј’с

Шта смета ако је велико? Велике ципеле, например, ако и не жуљају, ландарају и тару се о стопало. Велик шешир, пада на очи. Велик орман, не може кроз врата. А ето, има коме смета улазак, кад се повећа. Како се мери величина уласка? Немам појма, али има ко уме.

Уме то ревносни грађанин Симић.

Пошто се ради о особи са посебним задужењима (има печат скупштине станара!), очигледно се ради и о особи са посебним обавезама, а отуд и правима.

Nastavite sa čitanjem… “На станаре разброј’с”

ne daj da ti uvale

LajaviKrelacpaj sad vamo, da te čiča malo uputi. stara mudrost glasi “ko čita sitna slova, stiče mudrost; ko ih ne čita, stiče iskustvo”. piše sve tamo, sve ti je pred nosem, ama niko ne čita. daj taj sir ovamo… evo, lepo piše “zamena za sir biljnog porekla”. a jesu ga napisali, svaka im čast, otkud sir biljnog porekla? u neku ruku jeste svaki sir biljnog porekla, jer mleko od mesoždera ne koristimo, al’ bilo bi jasnije da su napisali “biljna zamena za sir”, ili “lažni sir od biljnih sirovina”. naravno da je mufljuska rabota, nisu ludi da jasno napišu. pazi kako krupno piše sir, a ono “zamena” je sitno da izgleda kao neka ukrasna crtica, slova šes puta manja. al’ piše, bre, piše. pa nosi naočari i čitaj, ili kupuj naslepo, pa nek te pređe ko hoće. ima neka sekta ovde, neki rukopomi… nogozapr… četvrtkari, nemam pojma ima ih pedeset, koji li ovi behu, elem vele “greh je ćoravog prevariti”. a okatog jok… dakle gledaj, čitaj. a ako ti uzmu pare za lažnjak, sam si kriv.

Nastavite sa čitanjem… “ne daj da ti uvale”

Једна од пре: ужљебљено

Својевремено сам у Москви провео неко време медитирајући над тајанственом утиснутом шифром “Ц8К” на отварачу за пиво. Неће бити серијски број, кратко је. Шифра модела? Ма какав модел, обичан отварач, комад лима… Мозгао сам тако, све док нисам приметио сличну шифру на нечем другом, па по аналогији закључио да је то Ц(ена) 8 К(опејки).

На другом крају спектра је била гомила одштампаних спискова особља болнице, кад смо уводили кадровску и плате. Сеанса се отегла, ја своје завршио а колеге се још пате, па узмем неки дењак папира да метнем на сточић, да седнем на њега. И гле, на неком таквом списку, отприлике петнаестом у дубину, пише “најновији списак”. Е, дуго вам и трајо…

Ето, неко се понада да ће тај најновији бити и последњи. Неко се ни не нада да ће икад бити неке инфлације па угравира цену истом пресом којом је производ направљен. Нема пророка.

e70_04394~20170708_12_57_24
(велика)

Овде се види како пролази слава светска, и како скоро да ни не вреди правити ствари да трају, због тзв. компатибилности. Штавише, старост купатила се увек може проценити по броју трагова ствари које више нису ту, остале само рупе у плочицама.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: ужљебљено”

Једна од пре: шарена

Кад мало боље размислим, ни овог у Америци нема. Не видим зашто, јер има доста тих кондоа (од латинског кондоминијум, сувлашће, што је бивало у време кад су имали по два цара; код Амера је то зграда где је свако власник свог стана). Ваљда их притискају та удружења власника, којима је више стало до вредности некретнина него до тог хваљеног и темељног индивидуализма.

Ово је снимљено у центру Ниша (или једном од центара, довољно је велик да је мало један), пре пет година.

img_409720120816_21_48_00_119
(велика)
За разлику од оних станова у Дунавској (дУнавској! – дунАвска је у Новом Саду), где су само тројица локалпатриота исказала свој индивидуализам, овде је то учинила половина њих, и то изгледа у паровима. Гледајући ову фасаду, све ми се чини да ово нису терасе за осам станова, него за осам станова и осам гарсоњера, или за шеснаест станова – ако се ови из средине простиру и према дворишту.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: шарена”