Историја екраноспаситеља (1)

Ретко ми се дешава да овако не знам одакле да почнем, јер могу да почнем са десет места и опет стигнем куд сам наумио. У недостатку јачег стваралачког поступка, дакле, опет класична хронологија. Од почетка. Осим што начело истовремености мало кеца ту хронологију у лево око, а почетака има колико ти душа иште.

Један од могућих почетака би био “опанчари иду боси”, односно она урбанизована легенда да нико није Цезар у свом селу, да су лекари најболеснији људи, да код електричара стално искаче осигурач… и да програмери највише кукају на софтвер. Ово би могла да буде контра томе, нешто као кад столар после разних витрина и фотеља направи себи хоклицу. Програмер пише нешто за себе, ех.

ssavior_skajpДакле, хронологија. Ћерка хтела да се венчају на плажи, а пошто је било бар 4-5 добрих фоткалица и један видео професионалац, фотки је било у изобиљу. И онда, ћаскајући са ћерком преко скајпа, приметим у позадини да је зет поставио да му се те фотке врте, да се смењују на сваких пет секунди, што је и иначе стандард. Ал’ није пустио то из неког посебног програма, него има такав скрин сејвер. Хм, а што немам ја? Па зато што то иде уз Виндоуз 7 а ја терам нешто друго. Хммм…

Nastavite sa čitanjem… “Историја екраноспаситеља (1)”

л’ нагласаque

LajaviKrelacе деране начисто не знам одакле да кренем… а имам оволико да ти наређам, дугачко ко рука. о тим нагласцима… е, овај твој мали што бележи јел’ уме он да бележи те нагласке, важно ми је овог пута? а, н’уме? нумем ни ја, то само ови језиколози како се оно… ма да и онај жилетов клипан, он то студира, жалио се да су изабрали најгоре ознаке да би се као слагале са грчким, а ни у грчки баш не пасују. могли су метити цртицу навише и наниже кад је растући… ај узлазни доносно силазни, једноструку за кратак двоструку за дугачак и готово. нема шта да се памти. ништа, кажи му да замасти где је наглашено, то ће бити јасно. шчуо ти тамо? е добро, имаш пиво. може црно.

дође једаред код сваје ћерка са све мужем и децом, а онај млађи сав битан, и ни пет ни шес него “пазите на нагласак, ја све упијам”. е отац га дечији, никад не знаш шта ће све да чује. а онда се ја запитам а чегбре, који су то погрешни нагласци? а? цврц милојка. ша оно све што се не слаже са спикерима на радио београду? па мож да похапсиш све што хода и још би мурија сама себе морала да апси кад би се за то робијало. миссим умем ја и тај стандардни нагласак, кад баш треба, ал’ то ми је ко кад те као клинца обуку у свечано и одведу те а они тамо пикају крпењачу. мож д’издржиш ал’ те све сврби.

ал’ ајде како ти се женино име наглашава? јована? добро, а теткино? мирјана. лепо. друга тетка? зорана. е а како се зове ова на слици? ај наглас да чујем. ааа, роксана. а што си преместио нагласак? што ону јоксимовићку нико не зове јоксана, него сви кажу јоксана? а, јер би то био јужноморавски, а то је јелте неправилан. аха… а роксана онда није јужноморавски него? није него. шта, то по француском? знаш да волим француску као што је немачка волела нас… а да, они се поломише да изговарају наше нагласке, ма да, како да не. како оно беше кад је џаја играо тамо? изговарали му презиме жазик. трефили га ко прстом у трулу бундеву.

причао ми таса, онај иза ћошка, више пекаре му кућа, е тај. каже радио са неким америма и један био запео да научи да помери нагласак као ми. изговорио је једно од тих имена, да што се завршава на ана, педесет пута, и четрес осам пута је мето нагласак на средњи слог уместо на први. а не, није утрефио на крају, утрефио је дваездруги и тријеседми пут, а онда није умео да понови.

како они нама, тако и ја њима. они неће да ломе језик, па нећу ни ја да крљам свој нагласак, ај здрао и довиђења. до нирване. терам по нашки, стандардно, да не збуњујем клинца са сто изузетака. јер упија, дакако.

а шта питаш, кад немамо своју реч за углед, него нам је првина? па ту првину неко реши, макар накарадно. као што су нас унакарадили са тим ознакама за нагласке, то ко ови програмери, кад нешто уведу то се не изводи, како је решено први пут то нико не помери. ево ова самоуслуга преко, како рече да се зове, идеа. аха. е видиш то је страна реч, и мислиш да је првина? а где си купио леба јутрос? у идеји? е па ниси, буразеру, ниси у идеји јер се не зове идеја него идеа. да су хтели да ставе то ј ставили би га. откуд толикој фирметини да се омакне, то је намерно. дакле не може у идеји јер то није та реч. а, како бих ја? па, као што иду остале стране речи, не дираш основу, дакле у идеаи. или у идеау ако је можда мушког рода. тако сам мислио једно два дана и сетио се да нам није првина. купио си леба у идеи. чиме се мажеш да не загориш од сунца? аха, нивеом. ето ти првине, ето ти правила. онда следи да полицу купујеш у икеи. не знам што баш тамо, мени симпић био бољи.

ае сад кад стигнеш кући, увежбај, нађи своје примере, а сутра за ручком немој да ме брукаш него пази на нагласак. неће нас похвалити, можда ће нас само мало чудно гледати и бројати нам колико смо попили. нема та млађарија разумевања, ал бар за утеху нас неће бити бламота пред клинцем. тјах.

 

Nedovoljno polica

“Ludilo” je počelo malo posle crtanog animiranog filma. I mada nam je ponekad muka od toga, u stvari se plašimo trenutka kada će da prestane.

U čarobni svet knjiga ušli smo preko stripa. Logično. Negde po prašnjavim vitrinama brižljivo čuvane epizode Asteriksa (štampane kao posebna izdanja Politikinog zabavnika) čekale su da dođe naslednik, a onda i da naslednik nauči “svih sto slova azbuke”. Malo samostalno, a malo uz glumu tokom kućne podele uloga, epizodu Naselje bogova naučili smo napamet. A ubrzo smo odredili i koju epizodu ćemo kog dana nositi na plažu.

Da li smo obilazili pogrešne knjižare, tek knjiga za decu štampanih na ćirilici slabo smo nalazili. Cenim da prosečan tekst odštampan na ćirilici zauzme bar 30% više nego odštampan na latinici, te da je izdavačeva računica jasna, ali mi još uvek ne znamo sva latinična slova, a i ova koja znamo ne zadovoljavaju naš apetit za pisanim tekstom.

Pa onda traži da li ima nešto interesantno po bibliotekama (čoveče, one još uvek postoje!?) kod rodbine, komšija,… Iskra ljubavi prema knjizi postoji – dajte nam gorivnog materijala!

Nastavite sa čitanjem… “Nedovoljno polica”

Utovar ponekom nedeljom, 22. januar 2017.

Ne shvataju te ljudi pogrešno, već kako im odgovara.

Ajde-de, objasnićemo:Možda ste pomislili da utovara više neće biti, možda niste primetili ništa, a možda vam je bilo pomalo i krivo (moguć je jedan takav slučaj, ali nemamo potvrdu). Kako god okrenete i šta god da ste pomislili, u pravu ste. Pogotovo vi koji niste primetili ništa: znamo da ste najveća grupa.

Reč je o ovome: utovar nedeljom je zamišljen kao svojevrsna antiteza onom kopirajterskom trendu da se sve i odmah prenese na svoj portal, sa ili bez komentara, samo da je što više linkova i što više reklama. Pošto nama nije stalo ni do linkova ni do reklama, a obaška nam nije stalo do toga da vas navlačimo na klik-bajtove, to smo napravili format u kojem preko nedelje skupljamo priloge koji skupa čine štivo dovoljno relaksirajuće da ga čitate pre ili posle nedeljnog ručka, a dovoljno vešto upakovano da vas natera na razmišljanje; provokacija je temeljni princip suštine pasijansa.

Avaj: ponestalo je energije. Sve smo najpre potrošili na novogodišnje bahanalije, a ono što je preteklo smo sagoreli u pokušaju endotermnog dogrevanja prostora. Pritom smo, slučajno ili namerno – šta god vi pretpostavite, mi ćemo tvrditi suprotno – blagoizvoleli apsolutno ne pratiti medije u tom periodu. Jer šta vrede mediji u kojima dominira jedan vrlo bolesni jadnik koji ide od mesta do mesta i objašnjava svetu kako on i samo on radi i samo radi, kada od te informacije nikome nije bolje niti ima šanse da bolje bude dok takva slika obilazi svet. A drugih informacija nema. Osim ako su spinovi, poput onog nesrećnog voza koji do odredišta putuje toliko dugo da su Kinezi verovatno pomislili da je Srbija veća od njihove domovine.

Mašta

No, stvari se tu malo zapliću.

Nastavite sa čitanjem… “Utovar ponekom nedeljom, 22. januar 2017.”