Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Beležimo elemente socijalnog folklora.
Nije za gadljive.
Za slučaj da niste razumeli, ponoviću: ako ste gadljivi, idite dalje od ovog priloga.
Idete dalje?
Upozoreni ste.
I tako to…
Inače, ova baba mi je delovala nešto poznato… A onda sam se setio!…
Mali je svet. Malecak. Ovolišni.
(Tnx Peđa; via FB)
Iliti: zašto se masovna histerija pružala zemljom Srbijom tokom jednog dana (a i sledećeg) nakon što je jedan teniser pobedio u Vimbldonu
Sve je počelo kad sam hteo da provedem nedeljno popodne u čitanju National Geographica, prijatno utabačen na krevetu, negujući stomačinu posle nedeljnog ručka. Prekinuli su me toliko puta da su na kraju u meni ubili svaku želju za čitanjem. Ne bi to ni bio toliki problem, nego televizor je bio uključen i proveo sam pet minuta blenući u program. A tamo su se izmenjivali ludaci na ulici i ludaci u studiju, svi se ponašajući kao idioti nakon što je onaj teniser pobedio na najuglednijem turniru u ovom mondenskom sportu.
Napomena: Mondenski sport, mondenska disciplina, mondensko bavljenje, ne zanima me uopšte koja fraza (od ovih ili nekih drugih) je najbolja da opiše sve to. Kada nekim sportom ne mogu da se bave sva deca iz komšiluka zato što nemaju novca za opremu i pristup terenu, ja to ne priznajem kao sport, pa da je stotinu puta olimpijski.
Elem, zatekoh se u limbu između dremeža i budnog stanja i dozvolih sebi da me usisa crna rupa. U tom talasu slabosti, desilo se tačno ono što nije trebalo da se desi: dozvolio sam sebi vrhunski luksuz da se iznerviram. U talasu gluposti koji je nastao u mojoj glavi, dotukao sam ono malo preteklih mentalnih kapaciteta na način koji je po vrednosti sasvim uporediv sa televizijom: dao sam sebi slobodu da raspravljam na istu temu na fejsbuku.
Upadam iz digresije u digresiju, ali ne mogu da odolim: čak sam doživeo da neko sa tri meseca iskustva na fejsbuku pokušava da mi objasni socijalni okvir tih rasprava, a zatim da ne odustane od svoje programirane priče ni nakon upozorenja da ja u modemskim komunikacijama imam dvadeset godina iskustva… A dok neki misle da je to normalno, ja i dalje ne mogu da pridam značaj raspravama sa ljudima koje nikad nisam pogledao u oči, a pogotovo ne mogu to da učinim tokom rasprava.
Rasprave su nebitne, nego mi je postalo zanimljivo svo to urlikanje i dranje. Video sam ponovo neke snimke iz nekog beogradskog kafića, a zatim i snimak sa neke terase u Grčkoj koju je okupirala pivska bratija (dok su žene sa decom stajale oko terase i bespomoćno posmatrale svoje muževe kako se ponašaju kao gorile). I tad mi se najzad ukazalo šta se to zaista dešava.
Nastavite sa čitanjem… “Psihologija krda, mitomanija i negativna selekcija”
Pazite: ovaj način je apsolutno legitiman. Drugim rečima: može i tako!
Najpre pomislim “koji zamlata, jebote”, a posle shvatim da zapravo zavidim liku koji je našao dovoljno vremena da sve to poveže i još pride snimi…
A opet, nije da nije: trebalo bi da kompletna Vlada Srbije nauči ovu tehniku lupanja jaja, jer bi primenom ovih načela, tehnika i poteza ostvarili daleko veću efikasnost nego sada.
Priznajte da ovo niste gledali godinama…
Sve, sve, ali: “O, Mekrori, ne treba da ubijaš moje zerrrrrrcove!” 
Klasik! 
Pogledajte sjajni kratki animirani film o naravi jednog prosečnog korisnika računara.
Najčešća frustracija u ovom veku je očekivanje korisnika da će mu tehnologija doneti neki vid blagostanja, zadovoljstva ili barem zabave. Kad stvari krenu po zlu, dešava se svašta…
Izuzetno ostvarenje. Nemojte mene kriviti što se ovo pojavljuje u ponedeljak ujutru: tako se namestilo. Možda je namerno, možda slučajno, ali kako god okreneš, desilo se…
Ne tako davno… U jednoj samoposluzi, ne tako daleko odavde…
Ama, ljudi moji… Drugo mene brine. Obratite pažnju kako bneki delovi dobro pasuju na domaće prilike… Ovo su napravile neke belosvetske zamlate koje ne znaju za to kako je Ministarstvo trgovine Srbije spustilo gaće i natrćilo se velikim igračima, sve kao sprečavajući monopol (i-hi-hi, a-haha, da-da, kako da not) i dopuštajući, kako se ono kaže… a, da: konkurenciju (i-hi-hi, a-ha-ha…).
Hleba i igara. Šećera i zejtina. Povremeno zavrneš dotok nekog proizvoda, samo na dan-dva, e da olakšaš proces poskupljenja i održiš tenziju, ama tek da se zna ko je glavni.
Za to vreme, udruženja za zaštitu potrošača ljuljaju promaju.
May the farm… eeee… May the Department of trade… Ovaaaaj…. Ne, nema nam spasa. To više ne bi razmotao ni Han Solo AKA “Valjam neku robu”.
Odavno je apsolvirano: ukoliko bude dovoljno glupo, obrnuće krug i postaće omiljeno. Bilo je mnogo primera, a neki reditelji su izgradili i cele karijere na tom principu. Autor ove reklame je pokušao – i zamalo uspeo.
Pazi sad:
Evo, ja sam odlučio: čim budem kupio avion, obaviću tehnički pregled u Euro kući. 
Jedino, nadam se da će me primiti na tehnički i ako se ne budem napio kao ovaj što žuri da registruje svoj auto.
Ćao-bao! 
(Via)
Jedan požrtvovani otac je mislio da je mnogo pametan kad je ušao u krevetac svoje bebice u nameri da je smiri po kratkom postupku. Pogledajte kako je tom prigodom prošao.
Prvo sam hteo da kažem da mi je žao čoveka. A onda pomislim… Svako ima svoje sledovanje u toku roditeljstva.