Pa, da krenemo polako. Najpre hronika dešavanja.
Nastavite sa čitanjem… “NG 2017-1: Recimo, nešto poput artiljerijskog poligona”
Category: Naravi
Beležimo elemente socijalnog folklora.
Једна од пре: ће д’изађем на телевизор, а?
Сваки програмер је кад тад натрчао на муштерију која је имала генијалну идеју за додатак на апликацију, само да седнемо да то направимо, то свима треба, то ће да буде бум на тржишту, само ми то направи па да видиш, има да нас вуку за рукав, паре ће да пљуште. Очекивања од тога су ишла између “па да делимо паре”, преко “ово нема смисла да ми наплатиш, идеја је моја а ти ћеш то после наплатити другима” па до “подразумева се да је за мене цела апликација фрај, па ортаци смо”.
Е, да, како мали Перица то замишља.
То се обично завршавало тако да је додатак био написан, наплаћен слабо или никако, и после ником другом није требало. Али то није тема. Тема су моји мајстори.
Дође тако да се сређује којешта по кући, довршавају недовршени простори, дај сад док се има, после ко зна кад ћемо и како ћемо… и тако проз кућу продефилује неколико гарнитура мајстора. А пошто сам одавно кречана, фоткам редовно док раде. Ем тако фоткалица уместо мене памти кад је шта било, ем добро дође да се после ен година врати филм и тачно зна куд иде она цев или онај кабл.
Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: ће д’изађем на телевизор, а?”
Pukovniku nema ko da (na)piše (utovar nedeljom)
Nema.
Sad bismo u desetercu napisali zašto nema utovara ove nedelje, ali se plašimo da ćemo se primiti. Jedan tako uočio da mu lako ide, pa se nije zaustavio dok nije napisao 2819 stihova. Ajd’ što je on napisao 2819 stihova, ni po jada, nego je posle terao sve oko sebe da to i pročitaju, još im tupio nešto o amanetu i tako to, pa se dalo na zlo.
Mi pak nismo toliko surovi. Prosto, nema.
Vlasno je, pak, podsetiti se mudrih reči gospodina Ace Sretenovića: najbolje bi bilo kad bi bilo kako nikad nije bilo.
Nema. Ali biće.
Svaki ples ima isti cilj
Utovar nedeljom, 13. novembar 2016.
Uzimalo, davalo. Uzimalo. Uzimalo. Uzimalo. Uzimalo…
I tako, nismo se mogli odbraniti od teme nedelje, koju je jedan određeni deo takozvane politički budne populacije pokušao da objasni kao takozvanu političku katastrofu. Dakako, nemajući svojih briga, bavili smo se tuđom brigom izbora za predsednika SAD. Tobože, to je bitno jer izbor osobe koja će sledeće četiri godine (ili osam godina, uglavnom osvoje dva mandata), tobože, voditi glavnu reč u globalnoj politici tiče se i nas.
E, pa vidite: upravo je to sveopšte vučenje za rukav isti onaj razlog zašto su i ovde politički pali puleni raznih takozvanih naprednih struja (napredne su im bile samo tehnike mažnjavanja i ništa više, pokazalo se): prosto, dosadili su i bogu i ljudima. Pričali su mnogo, radili su malo ili nimalo. I dok vajni analitičari iz vascele vasione sada seku dlaku na četvoro u pokušaju da “objasne anomaliju” koja je dovela do toga da onaj narandžasti lik dospe do pozicije predsednika SAD, niko nije dao najjednostavnije i po svoj prilici jedino tačno objašnjenje: ljudi su umorni od političara, politike, istih fraza, istih šablona… Ništa ne funkcioniše, ljudima je sve gore, a priče su se potrošile. U Americi se nije glasalo za neku opciju, nego protiv svih ostalih.
Jeste, dobro ste se setili: baš kao i u Srbiji 2012. Bar smo u nečemu ispred Amerike.
Filozof iz Slovenije, onaj što ga stalno svrbi nos, u pravu je u jednoj stvari: Americi će biti potrebno da redefiniše odnose u svom političkom estabišmentu. Međutim, kad malo saberemo dva i dva, postoji tu i poneko drugo rešenje. Jer, ta navodna potreba za redefinisanjem odnosa u američkom establišmentu je važna samo pod uslovom da Amerika želi da taj isti estabišment opstane.
Međutim, zašto bismo mi to hteli ili ne hteli? Zar ne mislite da mogu oni svoju muku da rešavaju i bez nas? Ono što oni nama rade neće se promeniti, pa taman stavili imenjaka Paju Pattka, Žiku Obretkovića ili Đuru Vrbljanca u Ovalnu kancelariju.
Eto, politika. Opet politika. A sve to samo zato što je ovaj utovar napisan još u sredu uveče. Ma, ne pitajte: prekarijat samurajski.
Nastavite sa čitanjem… “Utovar nedeljom, 13. novembar 2016.”
Годишњи од три дана (2): Кафана код Вулета
…и стигнемо у кафану код Вулета. Вуле је отприлике двојник Додиков, можда су и род, и мада не изгледа трезан, будно све прати и ништа му не промиче. Кафана није баш дашчара, јер се добрим делом састоји од старог вагона (откуд вагон на вр’ Дивчибара, ђаво ће га знати), али је поприлично шарена, весела, и делује топло иако смо изабрали да седимо под стрејом и јуначили се на +13 само у јакни и кошуљи.
За тих сат-два, колико смо ту преседели, продефиловало је неколико ликова. Долазио је ветеринар да повади конце недавно стерилисаној керуши. Око те операције од пет минута било је бар три телефонска разговора (ослушните кад људи причају и обратите пажњу колико пута понављају једно те исто, зато ни не може бити реализма у књижевности, ко би то читао), бар две три верзије исте приче о керуши (нађена ту у крају, смиловао се неко из Београда да је узме чим приздрави, већ је чипована и вакцинисана, само још ово да прође), а и тај је неки тежи болесник (чули смо и медицинску историју његову). Онда следи и дужа 
прича о бројним псима које разни остављају ту, јер ето има туриста и угоститељства па ће се већ наћи ко ће да их храни, кад су већ власници дошли до тога да једва прехрањују себе. И стварно, паса има на све стране, и не изгледају лоше и нису ни гласни ни нападни. Бројем претежу они ситни, јазавичар-авлијанери каквих има свуда, ал’ има и крупнијих.
Nastavite sa čitanjem… “Годишњи од три дана (2): Кафана код Вулета”
Једна од пре: уочи, хм, мачку
Ово би по свему требало да је једна од оних где треба уочити мачку – ово је мачији валов, у њему је храна за мачке, и непуних десетак минута пре овог снимка у кадру је било неколико мачака. Као и десетак минута након њега. Мачке су присутне, али само духом. А и физички, пола метра ван кадра.
Јер кад ово двоје дођу да једу, разлаз. А да једу, једу. Знају шта је доста, али је то доста баш подалеко, и њихов оброк траје и траје. И мада се ради о јако плашљивим зверкама, апетит је јачи и брзо се навикну не само на моје присуство, него и на блиц. Зато овај снимак није захтевао неки посебан труд.
(велика – вреди погледати због детаља)
Prvo istovar, pa tek onda utovar
Ne da se, pa se ne da. Samurajski kodeks nalaže da pobenavimo kad se razletimo po letnjim aranžmanima, a da potom održimo to stanje što je duže moguće. Tog kodeksa se ovih dana držimo bolje nego ikad.
Eto, zato danas nema utovara.