…Osim što su mu tog jutra nešto uši bile začepljene, može biti od promaje…
Dakle, treba li ovaj da časti celu kafanu? Ili da promeni posao?… 
Category: Naravi
Beležimo elemente socijalnog folklora.
Nekad je ovo bio Dan bezbednosti
Zbog prirode bivšeg praznika, ovog prepodneva imamo ekstra program.
I ja sam Srbija
Citat dana dolazi od onih koji mi bez pitanja uzimaju novac za svoj rad, krijući se iza državne uredbe, pri čemu im ne smeta da prekidaju program, čak i informativne emisije, reklamama čije emitovanje masno naplaćuju. Oni sebe nazivaju Javnim servisom. Ja ih nazivam javnom brukom.
Posle sinoćne utakmice, cela Srbija je u šoku.
Maja Žeželj,
Drugi dnevnik RTS
12. maja 2011.
Slažete li se sa ovim?
Evo, ja odgovorno izjavljujem da sam državljanin Republike Srbije, da se nalazim na teritoriji Republike Srbije, da nisam napuštao teritoriju Republike Srbije duže od četiri meseca i da nisam ni u kakvom šoku. Pogotovo zbog nekakve utakmice u sportu o čijoj stvarnosti činjenice ne razumeju samo oni koji to ne žele.
Glava unazad
Što reče voditelj: ovom liku ne trebaju oči na leđima.
Frikovi modernog doba.
Parada na Dan pobede
Baš se prisetih: bilo je 40 godina od oslobođenja, pa je u Beogradu održana vojna parada. Nismo imali novca da je održavamo svake godine, kao Rusi.
Te 1985. godine sam bio u vojsci ne radeći ništa pametno i bio sam prisiljen da gledam paradu. Izigravali smo oduševljenje pred političkim oficirom, kapetanom Veletićem, čovekom koji je i svoje slobodno vreme provodio špijunirajući koga stigne, a kamoli vojsku po zadatku.
Ta parada je bila samo “super: dan pred televizorom” i recka na brojčaniku do odlaska kući, što je bilo jedino bitno. Kao i 98% ostatka JNA, održavao sam režim “spolja gladac, iznutra jadac” i poput ostalih naivnih stvorova sam mislio, što ono reče Svinja, da niko ne sme da nas bije, te da boravak u vojsci ne može da me slomi. Tešio sam se time da sam tu po sili zakona, dok oni jadnici koji su mi bili starešine tu ostaju još dugo – po svom izboru.
Tehnička podrška
De, da se podsetimo jednog starog video klipa. I da svi oni koji to do sada nisu videli (to jest, oboje) najzad vide.
Ista meta, isto odstojanje. Za dvadeset godina mog staža ili za 1500 godina postojanja uvezanih knjiga, navike korisnika tehnologije se nisu promenile. Mnogo puta sam sreo ljude koji su odlučili da su naučili dovoljno onog dana kad su završili svoje školovanje.
Eh… Nisam se ovome smejao ni kad sam gledao prvi put, pa ni sada. Pogađajte zašto.
(Via)
Rad krepi…
Da utvrdimo već jednom ko je muzičar, a ko nije…
Antologija.
Ništa sirene, a?
Bilo je nadrealno: stvarno sam se zatekao 4. maja 1981. na Trgu republike u Beogradu. Sirene su zagrmele i sve je stalo. Stao sam i ja. Posle nekoliko godina sam shvatio, zamalo prekasno, da nije moje da stojim, nego da se krećem.
Tog 4. maja 1980. još uvek smo bili sigurni da će se desiti čudo i da će nas drug Stari voditi u Bolje Prekosutra još barem dvesta godina. Međutim, bližio se kraj grejs perioda za državne kredite kojima smo pravili železare po Tanzaniji i fabrike smokija, jafa biskvita i ostalih konditorskih proizvoda po Jugoslaviji i Joška je znao da mu je vreme da zamete trag. Uostalom, onaj slet u Pjong Jangu i one žurke u Havani nije bilo moguće prevazići i život više nije imao smisla.