Сива Америка: и људи

Негде сам прочитао да је то сивило почело од идеје неког италијанског архитекте, по коме амбијент треба да буде сивкаст и скоро неприметан, а да у њега боју унесу људи, кад уђу. По аксиому о помрачењу капетана, од свега тога је остало само размазивање сиве на све стране, а идеја да ту нешто треба да уноси живост се затурила.

Десило се тако да ми је друштво одавде (бар два будућа Самураја и понеко од читалаца и још неки) послало фотке са последњег окупљања. Проверио сам: сви су имали одећу у живописним бојама, осим гостујућег гастарбајтера из Америке, који је имао сиву мајицу. То је било отприлике 2006.

DSCF1381

(велика)

Ово сам снимио октобра 2007. са хотелског прозора. Место је Дипонов круг (домороци то изговарају Дјупонт) у Вашингтону граду. Теза о људима који ће унети боју је свечано пала у воду, бућ.

Nastavite sa čitanjem… “Сива Америка: и људи”

Сива Америка: плажа

Очекивало би се да плажа бар буде шарена, да те кућице за одмор буду живахне, ипак је то за туристе. Међутим јок, плажа за туристе је она хотелска, а и на тим хотелима је шарен само неон и понека оближња зградица са бајаги графитима, тј осликаним зидом према булевару, којих има свега две-три. Ова плажа је далеко од хотела, то је за домороце и остале мештане. Туристи ако је нађу, нађу.

Те су онда ту куће за оне који ту живе, или можда издају, не види се издалека јер домаћи и туристи изгледају исто. Америчког туристу можете познати с километра кад је у иностранству; кад је туриста код куће, цврц.

dscf4326

(велика)

Ово сам снимио због постројених галебова, некако су ми изгледали као жири на уметничком клизању. И у галебове сам се, у ствари, разочарао. Навикао са Јадрана да су галебови бели, бели, дођем на Атлантик а они сиви са нешто белог. Бар им је звук исти, и забавно је посматрати како се отимају за клопу.

Nastavite sa čitanjem… “Сива Америка: плажа”

Сива Америка: иза кафане

Међу честим мотивима на фоткама из америчке фазе су ми паркинзи, и то они уз тржне центре. Зашто? Јебига. Морало са зарадити за… ма не, њихов леба нема кору, скупи су амерички зуби, него ето на тај посао оде по цео дан, и онда предвече, ако се већ и иде некуд, иде се у пазар. А кад се даме задрже у дућану, изађем на пуш паузу, и фоткам.

Радио сам то и у Београду, после, па се накупило разних слика са вревом, трамвајима и осталим, јер је од дућанских врата до таквог видика три метра. У Америци, међутим, дућани су већином шутнути даље, у своје улице, да се не мешају са пристојним светом, и тамо се групишу око паркинга, муштерије да им приђу ближе.

dscf4167

(велика)

Стандардизација је то нама дала, да овде ни по чему не можете да наслутите да сте на 4км од плаже. У ствари, ово би могло исто овако да изгледа било где, јер се не исплати да се развијају посебни модели било чега за појединачне крајеве. Чак и у Њу Мексику и још пар места где постоје неки прописи да се одржава класична месна архитектура, ове улице куд су протерани дућани успевају да за њих то не важи.

Nastavite sa čitanjem… “Сива Америка: иза кафане”

Сива Америка: дизалице

Макавејев је својевремено написао да “Америка има дивну декаденцију, тамо је чак и ђубре шарено”. Али, то су биле веселе шездесете и ране седамдесете. Амери су се отад дали у пригушивање боја, као да желе да и тако покажу да од онога није остало ништа.

Оно, има шарених ствари, али на њима је обично одштампана цена. Не мислим на цену за шарене ствари, оне су и даље сивкасте, шућмурасте, пригушених тонова – мислим на саму цедуљу са ценом, или на етикету на омоту. То је дречкаво, то урла. Одевни предмет унутра најчешће није у боји, а и ако јесте, пригушена је. Неке ствари ни не постојео у бојама (нпр. мушке чарапе).

Није да је баш све сиво, али… скоро. Кад купите кола боје шампањца, то је некаква сива са благо бордо нијансом. Сличне песничке бравуре су употребљене и за називе осталих сличних, хм, боја.

cranes_dscf4130

(велика)

Кад сам једном приметио ово, нисам могао више да га не видим. А онда сам хтео да то имам и на фотографији, да све што је довољно близу сиве буде баш сиво. Тражио сам да ли постоји неки овакав филтер, но тада, пре осам-девет година, није га било, па сам ово радио ручно, у Патуљку.

Nastavite sa čitanjem… “Сива Америка: дизалице”

Може овуда или мора онуда?

Расправа између лењираша и друштвењака је прастара. Међу Самурајима би се дали саставити њени трагови, писмени, из раних деведесетих, дотле нам сежу архиве. Али, трагова има разних, и на разним местима. Ево једног где му се нисмо надали – на Вукајлији.

Слика гласи овако:

cestitamo

На страну то што потпис звучи скроз њуејџерски, дакле циљано да се читалац осети крив и стане на страну противно пешацима који иду куд иду. Расправа која се повела уз ову слику је (осим оне две трећине на тему “је ли ово плагијат или само добар превод”) садржавала и овакве ствари:

Много је висе од 0.3 секунде, знас колико се успорава на правоугаоној кривини? 🙂
+ хахах одлицно је… Стварно не разумем засто људи не иду како треба него праве те стазице као да це им то скрастити песацење пола сата -.-
Поента је у томе сто људи не зеле да скрецу под правим углом јер су навикли да скрецу крузно :Д
Ста сам сад исприцао :Д
Ал стоји да само индијанци овако скрецу :Д
стаза десно је новија, тј касније поплоцана, путиц је постојао прије стазе.. –

Хм… шта овде не ваља (осим оног што се изгубило у аутоматском преводу са енгрпског писма)?

Nastavite sa čitanjem… “Може овуда или мора онуда?”

Red hot čili peper feferona, a volim i ljuto

Volite li ljuto? Volite li bol? A niste mazohista? Il’ ipak, možda malko jeste?

Ne brinite, sve je u redu s vama. Čak i sa onima koji ne podnose ljuto je sve OK. Nego, za početak da razjasnimo jednu stvar, a to je da “ljuto” nije ukus, nego bol. Mislim, ima nas kojima je taj bol ukusan, ali je i dalje bol. A nakon tog preživljenog iskustva čovek se mora osećati zadovoljno, pa da malo začinimo muzičkim intermecom pre nego što nastavimo.


Nastavite sa čitanjem… “Red hot čili peper feferona, a volim i ljuto”