Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Kako je moguće da institucija neideologije, kakva je Univerzitet, ne bude u sukobu sa institucijom ideologije, kakva je crkva? Nije moguće. Sukob je neizbežan, sukob je neprekidan, sukob je jedini mogući ishod pokušaja da se laž i istina drže u istoj tegli.
Subota, 17. april 2021. godine je u zemlji Srbiji dan kada se čovek probudi, provoza bicikl, kupi novine, pripremi doručak i čaj, sedne u fotelju i pogleda naslovnu stranu novina, a tamo ga sačeka: “Ivanka Popović, rektorka BU: ‘Univerzitet nije u sukobu sa crkvom’ strana 7”.
2021. godine nove ere, da se razumemo.
Većina ljudi danas nije sposobna da razume te reči, da iskorači iz centra sveta, da prestane sebično da veruje svojim čulima. Let helikoptera na Marsu njima ne znači ništa. Vanzemaljci već sada žive među njima: spodobe koje se vakcinišu, posmatraju pomračenja Sunca, bacaju smeće u kantu
Zamislite da se jednog dana desi sveti gral svih naučnofantastičnih maštarija: da se nekakav svemirski brod polako spusti na površinu naše planete, te da iz njega izađu nekakva bića.
Da li bismo se iznenadili ukoliko bi ta bića, mitski vanzemaljci, makar i ovlaš ličila na bilo šta što je ljudska mašta ikada osmislila, kada bi posetici progovorili nekim, potpuno nevažno kojim, nama poznatim jezikom, kada bismo saznali da ta bića poštuju pravne principe tipa pretpostavke nevinosti ili ekonomska pravila ponude i potražnje, kada bi se ispostavilo da slušaju folk muziku I to austrijsku?
Počelo je slučajno, takoreći nehotice, poput sunčevih zraka konvergentno prelomljenih kroz preteklu kap rose. I sad onaj ko ne razume prelamanje zraka kroz materijale, jer je na tom času fizike igrao potapanje podmornice sa drugom iz klupe ili čitao najnoviji strip o Zagoru, odbija da prihvati da niko nije potpalio šumski požar.
Bilo bi nemoguće da ukažem na tačan trenutak kada je sve to počelo, jer niti imam toliko realnog znanja iz sociologije niti me zanimaju ekstrapolacije. Oprostićete mi zato – ili nećete, u kom slučaju je najbolje da odmah prekinete ovo čitanje – jer ću sve objasniti samo iz perspektive svoje generacije, rođene tamo negde sredinom šezdesetih godina prošlog veka, i objasniću ih onim društvenim artefaktima koji su bili očigledni u neposrednom svetu oko mene. Dakle, ničega od teorija zavere neće ovde biti, pa zalutalima na ovo mesto ništa neće biti zanimljivo. Ali, ako vam mišljenje kao proces nije strano, a nemate ništa protiv toga da se suočite sa tuđim mišljenjem ma koliko bilo gadno jer se ne slažete sa njim ili pak koliko god bilo mučno zato što se sa njim slažete, nastavite i sklopite sopstvenu sliku. To je jedino važno. A ako vam je do rasprave, polje za komentar je vaše.
– * –
Odrastao sam u svetu u kojem je nauka slavljena kao tekovina čovečanstva, kada je svakome dato na raspolaganje da na (za to vreme) lako dostižan način sazna o bilo čemu što ga je interesovalo. U svetu mog odrastanja nije bilo manje gluposti nego danas, ali postojala je jedna znatna razlika: znalo se mesto svemu, pa i gluposti, a birajući svoje mesto u odnosu na pojave u društvu, svako je sebi sam birao perspektivu i ti izbori nisu bili bitno različiti nego danas. Bilo je pak različito to što tadašnje društvo, koje neki danas nazivaju utopijom, neki tamnicom naroda, a neki pak komunizmom (sve tri slike su delimične i kao takve su netačne), beše društvo socijalne pravde, u kojem je svako imao perspektivu da ostvari realno blagostanje za sebe i svoju porodicu.
A koje su rupe tu nastajale i zašto nismo bili sposobni da ih blagovremeno zakrpimo, drugo je pitanje. Meni je ovog časa zanimljivije da se suočim sa drugim pitanjem: ko je dozvolio raspad te slike o potrebi za znanjem kao uslovu napredovanja i ko je taj što tako uporno održava zamajac negativne društvene dinamike čak i u trenucima kakvo je ovo vekovno iskušenje sa virusom?
Nastavite sa čitanjem… “Pustio bih ja njega, ali neće on mene”
Уме да се накупи влаге у ваздуху, па светла са улица и преостале индустрије то осветле
Нека вајда од равноземљаша: почео сам да обнављам градиво из астрономије. Оно, није да га је било баш превише, ваљда два часа недељно у четвртом гимназије, и једно предавање др Татомира Анђелића, од чега се не сећам ничег посебно, једино да сам у потоњем случају присуствовао Догађају.
Дакле, шта могу да урадим са постојећом опремом? Па да испробам ћеркин статив, и експозицију произвољне дужине помоћу даљинског окидача. Из два-три попушаја, ево и бољег покушаја.
Ово сам радио и раније, ал’ мислим да те фотке више нема на Суштини, отишла у минус. Овог пута сам релативно задовољан како је испало, решио сам бар неке проблеме који прате ову врсту занимације.
Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: ипак се окреће”Suština pasijansa upućuje poslednji pozdrav najvećem umu kosmologije našeg doba.
Bilo je inspirativno živeti u vreme saznanja koja je ovaj čovek otkrio u svom neverovatnom umu. Čitali smo “Kratku povest vremena” kao da je avanturistički roman, možda ne shvatajući da knjiga koju držimo u rukama zaista predstavlja najveću avanturu našeg doba.
Neka ti je večna slava, Profesore.
U šaljivim sećanjima na školske dane Ljubivoje Ršumović će se poigrati rečima “Nisu to kurajberi, nego tvoja braća.”.
Sa preklapanjem.
U šaljivim sećanjima na školske dane Ljubivoje Ršumović će se poigrati rečima “Nisu to kurajberi, nego tvoja braća.”. Klinci koji imaju tu sreću(?) da su im prababe i predede živi uredno mogu da ih izbroje osam komada. Baba i deda je četvoro, a roditelja dvoje. Ako dovoljno vladaju matematikom skapiraće da broj predaka u istom kolenu zavisi od broja dva i rednog broja kolena. Tako dolazimo do kurajbera (muško), odnosno kurajbere (žensko) u četrnaestom kolenu. Matematika kaže da ih svaka osoba ima 16.384 komada ukupno.
Ako uprosečimo da je svako od predaka – čije nazive imamo do šesnaestog kolena – svoje direktne potomke dobio sa 25 godina, svako od nas je pre četiri veka imao 32.768 belih orlova i isto toliko belih pčela. Četiri veka… To mu dođe delom Habsburško, a delom Osmanlijsko carstvo. Bar kad je o ovim prostorima reč.
Ovogodišnji laureati su otvorili vrata nepoznatom svetu u kojem materija postoji u neobičnim stanjima. Nobelova nagrada za fiziku 2016. godine je dodeljena jednom polovinom Dejvidu Dž. Toulesu (David J. Thouless) sa Univerziteta u Vašingtonu iz Sijetla, a drugom polovinom F. Dankanu Haldejnu (F. Duncan Haldane) sa univerziteta Prinston i Dž. Majklu Kosterlicu (J. Michael Kosterlitz) sa Univerziteta Braun iz Providensa. Njihova su otkrića dovela do proboja u teorijskom razumevanju misterija materije i stvorila nove perspektive u razvoju novih materijala.
