Od svog nastajanja do danas, pa i dalje koliko god bude postojala, Suština pasijansa se ponosi činjenicom da nikad nije povlađivala čitaocima niti je ikada zahtevala od njih da zauzmu bilo kakav stav koji je naklonjen nekome ili protiv nekoga. Štaviše, nalazimo da je važno da svako dođe do sopstvenog mišljenja koje je sposoban da argumentuje i brani ako je potrebno. Važno je i zato što samo tako izgrađeno mišljenje ima težinu odgovornosti za društvo u kojem živimo.
Repetitio est mater studiorum – ponavljanje je majka učenja, rečenica je koju nauči svako na prvom času latinskog jezika. Ova sentenca je aktuelna u svim dobima i svim prilikama, ne postoji loš primer da se kao pouka uputi svakome. Ponavljanje kao podsećanje je nužan čin koji sprečava zlu da naraste preko mere.
Zato ćemo vas podsetiti na pokazatelje u društvu koji nedvosmisleno upućuju na rađanje tendencija koje su u istoriji dokazane kao fatalne po jedno društvo.
Šta ćete vi uraditi sa tim saznanjem u danima koji su pred vama, vaša je stvar.
Čorbuljak u našem kućnom žargonu ima tačno određeno značenje. To je čorba koja se zaprži u vodi u kojoj su se kuvali rezanci za nasuvo. Sa krompirom ili bez, nije bitno. Najprostije moguće jelo.
Čili sos nije obavezan. Tj nije za svakog obavezan, za mene jeste – 6 kapi po tanjiru. Ako nekog zanima šta je u ćasi, to je salata. Ko ni tako ne vidi, otkrivam tajnu: kompot. Od višanja, šljiva i krušaka.
Jedina mana čorbuljaka je što nikad, ama nikad ne dođe nedeljom na sto. Eh, običaji. Zato to ispravljam ovako.
Једини озбиљан проблем са мрз форматом, како међу собом зовемо ем пе три кодирање звука, је јачина. Нарочито снимци скинути са јућубета, илити цевке, умеју да буду око шест-седам децибела изнад нормале. Што ће сваки техничар на радију уредно да испегла, али кад сте сами себи ђ, односно дј, односно диџеј, уме да груне. Има и за то лека, скине се програмче за пеглање и потерате га преко целе своје фонотеке, као и преко сваког фајла који касније додате, и мирна Бачка. Проблем је што то чудо не чува датуме, оно ипак направи нову верзију фајла. Нема везе што је само уписало један троцифрен број у заглавље, то је нов фајл и има нов датум.
Тако за огроман део своје фонотеке више не знам кад је шта стигло. Још мање знам откуд ми. Остаје ми да се ослањам на своје памћење, које је већ у оној фази кад се не сећам кад сам нешто заборавио, а има ту и дежави амнезије, „као да сам ово већ два-три пута заборавио“. Толика прича само зарад тога да кажем да не знам откад су ми ови момци на плејлисти. Више од десет година сигурно, можда и петнаест.
Сећам се само да сам, у време кад су били нови, чуо да постоје, чуо можда и пар песама, и онда је прошло неколико деценија док то нисам чуо опет. Дакле, новости из прошлости. Ово је технички најбољи снимак што сам ископао на цевци, али ми се више свиђа извођење из 1994. јер сам слаб на оргуље… но, тај снимак је испрекидан, мало мало па фали неколико секунди, а штета.
или балон није где хоћу да буде, или нема довољно контекста
Кад је госпоја предложила да опет одведемо клинке код комшије у рођендаоницу (шта ме гледате, то је одавно реч), само сам погледао на сат и климнуо главом. Довољно је рано, може. Јер откако имамо вирус који уме да гледа на сат, па овај после 20:00 не сме да прими невакцинисане на дечије рођендане, сви су испомерали те журке на поподне, тамо између 15 и 20 сати, где стигну да одрже и по два за један дан.
А у тој глави, којом сам климнуо, се угнездила нада. Од сваког таквог рођендана одлети неки балон под таваницу, и тамо остане. Надао сам се црвеном, за овде. И нуто чуда, из прве.
Није да сам баш знао да ће овог пута бити црвен балон, само сам се потајно надао.
Некако сам знао кад да понесем фоткалицу, и то некако је било у праву.
У гимназији сам, иако тада непушач, редовно одлазио, зими, у веце са друштвом на њихову пуш паузу. То је била важна фаза мог интелектуалног воздизања, ту се расправљало ихај. Било је чак и да се закачимо око кључних питања, нпр да ли је краљица Гертруда дала Клаудију пре или тек након што је отровао краља Хамлета, те да ли се Офелија утопила зато што је била трудна (а због чега би, иначе), до те мере да смо заборављали првобитну намену вецеа.
Прозор је гледао на запад. Зими, неким чудом, овде уме да се задеси јаркоцрвен залазак. Овако нешто.
Е сад нешто о долажењу маце на вратанца, цице на колица и сличном.
Мало смо се прерачунали са временом, па уместо да тањир легне на сто тачно у подне, ми смо у 12:15 тек сели. Место смо уочили још претходног дана, са сокака се назире само некакав дрвени кров у дубини авлије, и под њим столови, колико се већ да видети кроз колски улаз. Добро, неко је удесио нешто страга, и боље тако, напољу си а ниси на улици.
Машта уме свашта. Замишљао сам нешто много веће, а ова „Мерак авлија“ има једва десет столова. Но, то мало је фино скоцкано, а преко травњака се види ложиште и ражањ. На правом смо месту.
Незгодно за фоткање, јер је светло оштро подељено – под кровом је прилично мрачно, напољу бљешти. Ово је скоро прегорело, ал’ сировина је то, да се извући. Могао сам можда да истерам и боље тонове напољу, ал’ бих онда изгубио две-три друге особине, боље овако. Госпоју сам сликао једном без блица једном са њим, наспрам исте ове позадине, није успело ниједно, никако да извучем да личи на нешто а да се и мени свиђа. Није до госпоје него је такво светло.
Чорба брзо стиже, стандардна кафанска, у глиненој посуди, одлично, таман леже на досадашњу шетњу. Поучени јучерашњим искуством, не наручујемо кило печења (овог пута прасећег), него 600г.
Ето још једне приче коју нема ко да исприча, а можда је већ и испричана
Трећег дана опет устанемо сумануто рано, и око осам и нешто кренемо у још једну шетњу, док још није врућина. Поучени јучерашњим искуством, кренемо улицама. Ту има мање узбрдо-низбрдо, а и некакав благ ветрић ћарлија, неће бити врућина.
Као што сам ономад приметио гледе Врњачке, зида се, није да се не зида, али с мером и укусом и да се стилски некако уклапа, и не руши се центар него се насеље шири. А има места. Чак ни оно што је одавно изидано није баш попуњено. А и зидари нису као некад, не направе свињац на двапут већој површини него што користе, него су постали нешто уредни. Крајња су времена дошла.
На тротоару испред овог нема чак ни шљунка. Ма, апотека. Оне две зграде са по десетак апартмана и студиоа или, како веле на огласним таблама, студиа (кам’ га ј, ј вам га), нису изузетак, таквих има на све стране. Испричао нам неко да је прошлог лета све то било попуњено, није било места нигде, јер је добар део оних који су хтели на море а због заразе нису могли, дошао овамо.
Jeste li ikada doživeli da ne možete da fotografišete šta želite jer imate previše svetla?
Svašta čovek doživi kad želi da fotografiše kao turista. A ne tako davno, beše vreme kada je oprema koja obezbeđuje čestito digitalno fotografisanje u svako doba dana i noći bila preskupa za nas, smrtnike. U kombinaciji sa agilnim turističkim vodičem koji ima svoj plan koji mora da bude ispunjen (uprkos klijentima koji su predmet tog plana), fotografisanje na letovanju se često svodi na masovnu proizvodnju digitalnog smeća.
Pamukale, Turska, jul 2005.
Naročit problem u letnjim mesecima je u tome što moraš da slikaš u periodu visokog sunca, što dovodi do prejakih kontrasta i preoštrih senki, a to dovodi do gubitkafunkcionalnedinamike na slici. Ali da ću imati previše svetla, toliko da fotoaparat ne može da izađe na kraj sa tim, do tog dana nisam imao predstavu da je moguće da se desi.
![Trava iz kamena; sedimentacija na Pamukalama je očigledno veoma brza. [KLIKNI ZA VEĆU SLIKU]](https://www.sustinapasijansa.info/media/2021/12/digitalnosecanje_009_pamukkale_trava.jpg "Trava iz kamena; sedimentacija na Pamukalama je očigledno veoma brza. [KLIKNI ZA VEĆU SLIKU]")