Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Ljudi su čudo. Opiru se objektivnom opisivanju jer ne žele da se saznaju njihove mane. Opiru se i komplimentima jer ne znaju šta će s njima.
Nema potrebe za velikom najavom: velemajstor glume u akciji.
Paju Vujisića sam već predstavljao, a biće toga još. Neki smatraju da je “Šešir profesora Vujića” njegov vrh. Ja mislim drugačije: isečke iz uloge koja je njegov magnum opus videćete sutra na Suštini pasijansa..
Sa zakašnjenjem od tričave tri nedelje, sa mišlju kako ovo nije prvi put da me je novi broj čekao toliko dugo, najzad nalazim slobodno popodne da uživam u svom omiljenom časopisu.
Ovoliko kašnjenje možda nije pravo sa stanovišta ritma na blogu. Ali, tako je ispalo iz stotinu razloga koje podvodim pod zajednički naslov Freelancer Blues. Pride, da podsetim, ja ipak nisam rob Suštine pasijansa. 
A National Geographic je časopis koji se čuva. I koji traje. Zato, ako ste malo i čekali, to nikako ne znači da sam ja zakasnio.
A prethodni broj ste prelistali sa mnom, zar ne? A specijalno izdanje ste nabavili? Jeste li?
Kapitalna novost za mene: poruka poštaru je uspela. Sad ću morati da stavim novu da bi i sledeći brojevi stizali uredno. Majski broj je prvi potpuno ceo komad National Geographica koji sam primio u poslednje dve godine. U tom svetlu, ovog puta doživljavam i taktilno uživanje, što je čisti bonus.
Nastavite sa čitanjem… “Prelistavam majski National Geographic”
Nisam verovao svojim očima i ušima. Ali, ko sam ja pa tek tako paušalno da verujem sebi? Kakvo je ovo ludilo!
Reč je o prvom, kratkom filmu Srđana Karanovića. Srešćete ovde i neka poznata lica 
Komentar je izlišan.
(Tnx Marinko)
Dok se oni tamo batrgaju da utvrde da li je to On ili to nije On, dok drugi peglaju košulje za konferenciju za štampu, a treći su već ispeglali govore ovih drugih, citat dana dolazi od fudbalera čije ime ne znam, a nisam našao za shodno da se raspitam dalje.
Fudbaler saopštava posle utakmice:
Čim smo izašli na teren, znali smo da moramo da damo gol.
Jebote, pa oni su izašli na teren i onda su TO saznali? A šta su znali pre izlaska na teren? Šta su znali kad su počeli da se bave fudbalom? Da li im je možda neko saopštio da je nešto drugo cilj igre? I šta bi to moglo da bude?
Hiperrealizam: dokumentarni film o čoveku sa hiljadarke.
O Arifu Heraliću ste već čitali u članku u kome smo razjasnili ko je Alija Sirotanović, a ko nije Alija Sirotanović. 
Tamo smo samo na čas pomenuli nesrećnu sudbinu tog čoveka.
Danas je moj stari prijatelj Igor poslao zanimljiv link u komentaru ispod tog članka. Dovoljno je zanimljiv da ga podelim sa svima ovde. Pogledajte to pažljivo, traje nepunih petnaest minuta.
Mjktibožju, stotinu i devetnaesti rođendan!… A ono o Italiji brisati sa vrpce! To sam ja htio informisati drugove, a to nije za vas!…
I dajmo si poslati građevinare u Bagdad! Pa, mir! Fuj to! …Sad će Peta konferencija u Kolumbu Kolombu… Ma, marš!… Petsto lekara u Tripoli! Čibe!
Eh… A sad na koktel.
Samo da se prisetimo koliko će nas biti kroz oko pola godine… Čekaj malo: a šta taj broj uopšte znači?
Malo infografike za vas. Nadam se da dovoljno razumete engleski da biste uhvatili sve informacije iz ovog video-klipa iz produkcije National Geographica.
Najviše me je dotakla misao “Nije prostor ono što nam treba, nego je to ravnoteža“.
(Via)
Spadate li u one koji mrze ponedeljak? Meni je odavno svejedno koji je dan u sedmici, dok god znam kad je nedeljni ručak.
Znam za neke koji su se preračunali u odnosu na ono što im život donosi, pa su završili ovako.
It’s showtime, jebiga. Kvaka 22 koju su sami sebi napravili. Da, znam: morali su. Bla bla. Život je film. Mračni mjuzijkl, štaviše. Neki nisu imali mrežu ispod žice.