Društvo – Page 438 – Suština pasijansa™

25 godina posle Černobilja

Danas je tačno četvrt veka od nuklearne katastrofe u Černobilju. O tom događaju se sve zna, ali izgleda da smo agilni samo kad treba da konstatujemo. Pravo pitanje glasi: kakve su pouke? Ili još gore: ima li pouka?

Prvog maja 1986. bili smo u prirodi. Praznični dani su bili prelepi i provodili smo maksimalno vremena napolju. Očekivali su nas teški ispitni rokovi u junu i to je bilo poslednje od lepog vremena što smo mogli da uhvatimo pre letnje pauze kroz dva meseca.

Drugog maja uveče smo saznali šta se desilo… Šest dana kasnije!

Rešenja nema? Ili ga ima? Dugo smo se pitali šta nas je to snašlo. Pošteno, bile su to godine kada nismo bili spremni ni za takvu informaciju, a kamoli da se to desi u našem komšiluku. Prali smo salatu u devet voda, na fakultetu su nam oprostili trčanje po hipodromu, redakcije novina i TV stanica su imale zabavu za celo leto. I kao svako čudo neviđeno, pričanje o katastrofi u Černobilju se utopilo u talase drugih senzacija koje su nadolazile, poput novog filma lepe Brene, banana u Trepči ili nekog novog mudrog proglasa Osmoglavog Čudovišta.

Uto poudaraše moratorijume o gradnji nuklearki, tek da se pokaže kako ekološka svest dominira seferejotom.

Nastavite sa čitanjem… “25 godina posle Černobilja”

Kako se ne pravi sajt radio stanice

Eh, što ti je muka. Koriste Internet, a ne znaju kako da ga koriste pravilno.

Previše ste agresivni za moj ukus Da ne budem na kraj srca: nemam ništa protiv Radio Kikinde. Tačnije, baš me briga za njih. Neka rade, i treba da rade, a ja biram da ih ne slušam. Razlozi tome su razni i nisu važni; neka cveta hiljadu cvetova.

Nego sam iznenađen onim kako izgleda i funkcioniše sajt Radio Kikinde. I to veoma neprijatno, da budem konkretan. Pobogu, pa ja sam imao informaciju da su tamo počeli da duvaju neki novi, tobože pozitivni vetrovi. Izgleda da sam ja to zapravo čuo samo izjavu političkog istomišljenika, a ne nekog ko je sklon kritičkom razmišljanju.

Radio Kikinda pripada javnom preduzeću Informativni centar u Kikindi. U prevodu na srpski, to su oni koji treba da služe kao servis građanima, a o medijima treba da znaju sve. Evo, izgovaram naglas: u Informativnom centru u Kikindi rade i odlučuju osobe diskutabilne kompetentnosti. Zašto tako tvrdim? Zato što prepoznajem eksplicitne dokaze da oni Internet smatraju marginalnim medijem i daju veb resurse na upravljanje osobama koje ne znaju da urade posao kako treba. I to znači onako, žestoko, da su baš zeznuli stvar. Kao digresiju, dajem vam na čitanje jedan članak čoveka koji i te kako zna šta govori. To što Miloje tamo govori predstavlja prst u oko (i treba), jer je to otvoreno pismo zasnovano na suvim činjenicama.

Može biti da grešim. Može biti i da Internet stvarno nije bitan (ama, istina: i ja ponekad tako mislim), ali nije na informativnoj kući da se tako ophodi prema mediju sa najvećom penetracijom u stanovništvo. Izneću svoje dokaze, a vi ih ocenjujte do mile volje. Idemo.

Nastavite sa čitanjem… “Kako se ne pravi sajt radio stanice”

Veselje sa balonima sapunice

Malo veselog smeha Winking smile

(Via)

Praktična upotreba crne rupe

Šta biste vi radili kad biste imali priručnu crnu rupu?

Ovaj nije računao na loš kvalitet lepljive trake (da ne kažem selotejpa).

Siroma’ čovek.

(Via)

Veronauka iz drugog ugla

Mada se svodi na isto.

Osvanu još jedan

Danas je praznik.

Христос васкрсе!

Срећан вам Васкрс!

Данас ћу мало да се одмарам. Можда предвече окачим фотку дана. Не учиним ли то, рачунајте да је то ова, иако није усликана данас, него на Велики петак Winking smile

Najbolji citat koji ćete ikad pročitati

Iz knjige Olovka piše srcem… Tu knjigu sam prvi put čitao još dok mi nije bilo vreme da već znam da čitam. Ne znam koje dete je odvalilo tu izjavu. Samo se nadam da je u životu opstalo sa tim životnim principom.