Gde je počelo, a dokle ide? Zašto sam baš ja onaj koji mora da trpi tuđe frustracije? Prepoznajete li besne ljude oko sebe? Ugrožavaju li i vaš prostor za kretanje? Šta preduzimate da ih izbegnete, da se spasete ili ih se rešite?
Čitam o onom sramotnom cirkusu koji se desio kad su u Beogradu deljene sadnice trešnje… Čitam i pitam se: znam da smo kratke kolektivne pameti – ali zar smo baš toliko kratke pameti da nismo mogli da pretpostavimo šta će se desiti? Primera radi, svakog Božića pekari Beograđanima priređuju onaj cirkus u deljenju kolača sa dukatom. Uvek se pitam koliko će proći pre nego 
što se na Terazijama za Božić pojavi i neki mamlaz u kompletnoj opremi za američki fudbal, što je prikladna oprema za postizanje cilja. A onda, dogodine, verovatno bi se prešlo na palice za bejzbol, a za posle neću ni da pomišljam.
Jedna stara družina, rasejana po belom svetu, a sa kojom se sastajem u virtuelnom prostoru, komentarisala je jutros taj događaj. Jedan drugar se setio savršenog recepta, onog za koji iz drugih primera znam da je perfektno efikasan: svaku sadnicu trešnje je trebalo naplaćivati 20 dinara. Ta suma je sasvim dovoljno banalna da se može uporediti sa besplatnom podelom (za neobaveštene: maloprodajna cena jedne sertifikovane sadnice trešnje je 5-10 evra), a sasvim dovoljno visoka da se bukači zadrže po strani. Psihološki efekat naplatne barijere je daleko važniji od finansijskog. Nema druge: vaspitanju se nećemo naučiti nikad; moramo naći druga sredstva za kroćenje čak i onih situacija koje u svom polazištu imaju neku plemenitu ideju.
Nužno je najpre organizovati odbranu, a tek onda podelu trešanja, hleba, šarenih balona i štatijaznam čega još. Pa dobro, možda ne bi bilo uputno baš naplaćivati sadnice, jer uvek će se naći neki inventivni NVO aktivista da na pro-američkoj televiziji objasni kako je to ružno. Ali je moglo da se organizuje legitimisanje pri predaji i da se najavi provera kroz mesec ili dva da li je trešnja zasađena, te da se sadnica naplati ako nije. Bilo bi to preveliko mentalno iskušenje za bukače i gurače i oni bi netragom nestali, a sadnice bi bile podeljene bez guranja.
Liu Bolin je umetnik koji nastoji da se uklopi u neki prostor poput kameleona, u čemu je toliko uspešan da je ponekad nemoguće prepoznati ga na prvi pogled.