Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Beležimo pojave na koje ne ostajemo ravnodušni
Najpre ćete pomisliti da nije vredno devet minuta vašeg vremena. Onda ćete se zainteresovati. Onda ćete i sami usporiti svoje disanje.
U nekim trenucima ćete pomisliti da nije istina. A onda će sam umetnik na kraju razuveriti sve neverne Tome.
Kada pogledate ovo, oni žongleraji sa lopticama će vam ličiti na obični ping pong.
(Via)
Eh, što ti je muka. Koriste Internet, a ne znaju kako da ga koriste pravilno.
Da ne budem na kraj srca: nemam ništa protiv Radio Kikinde. Tačnije, baš me briga za njih. Neka rade, i treba da rade, a ja biram da ih ne slušam. Razlozi tome su razni i nisu važni; neka cveta hiljadu cvetova.
Nego sam iznenađen onim kako izgleda i funkcioniše sajt Radio Kikinde. I to veoma neprijatno, da budem konkretan. Pobogu, pa ja sam imao informaciju da su tamo počeli da duvaju neki novi, tobože pozitivni vetrovi. Izgleda da sam ja to zapravo čuo samo izjavu političkog istomišljenika, a ne nekog ko je sklon kritičkom razmišljanju.
Radio Kikinda pripada javnom preduzeću Informativni centar u Kikindi. U prevodu na srpski, to su oni koji treba da služe kao servis građanima, a o medijima treba da znaju sve. Evo, izgovaram naglas: u Informativnom centru u Kikindi rade i odlučuju osobe diskutabilne kompetentnosti. Zašto tako tvrdim? Zato što prepoznajem eksplicitne dokaze da oni Internet smatraju marginalnim medijem i daju veb resurse na upravljanje osobama koje ne znaju da urade posao kako treba. I to znači onako, žestoko, da su baš zeznuli stvar. Kao digresiju, dajem vam na čitanje jedan članak čoveka koji i te kako zna šta govori. To što Miloje tamo govori predstavlja prst u oko (i treba), jer je to otvoreno pismo zasnovano na suvim činjenicama.
Može biti da grešim. Može biti i da Internet stvarno nije bitan (ama, istina: i ja ponekad tako mislim), ali nije na informativnoj kući da se tako ophodi prema mediju sa najvećom penetracijom u stanovništvo. Izneću svoje dokaze, a vi ih ocenjujte do mile volje. Idemo.
Nastavite sa čitanjem… “Kako se ne pravi sajt radio stanice”
Danas je praznik.
Христос васкрсе!
Данас ћу мало да се одмарам. Можда предвече окачим фотку дана. Не учиним ли то, рачунајте да је то ова, иако није усликана данас, него на Велики петак 
Sa čime bi ovo moglo da se uporedi: recimo, kao kada bi neko ukrao sve točkove sa svih vozila odeljenja saobraćajne policije. I to zato što niko nije pazio na vozila, a lopovu bilo slatko da se dokaže.
Zlonamerni upadi na sajtove su jedan od vidova hakerskog delovanja. Što viši nivo sajta, to veća slava među mamlazima koji nemaju pametnija posla. Večeras se desio proboj, ni manje ni više, nego portala Posebnog odeljenja Okružnog javnog tužilaštva u Beogradu za borbu protiv visokotehnološkog kriminala. U domaćim okvirima, ovo je sveti gral za hakere. Meni se, međutim, čini da neko od administratora nije baš najbolje uradio svoj posao.
Ne znam kad se tačno desilo: informacija je već uveliko kružila fejsbukom i ja sam je dobio iz dva izvora negde između 23:15 i 23:30. dok sam opaučio par komentara i napravio slike ekrana, bilo je već 23:43. Oko 23:45, primetio sam da je sajt oboren…
Uhvatio sam dve slike – pornografija koja je uključena u sadržaj stranice je bila različita na ćiriličnoj i latiničnoj naslovnoj strani. Engleska verzija naslovne strane je sadržala neki tekst čiju sliku sam zaboravio da “upucam”. Te slike ne mogu da podelim, jer nisu za svačije oči, ali nije ni bitno.
Moj komentar je kratak: ako ne uhvate dripca do jutra, imaju ceo sutrašnji dan da naprave popis i zatvore dućan kao nepotreban. Hajde, momci, pokažite šta znate.
Inače, dok sam ovo pisao, evo ga opet (ovog puta bez slike na ćiriličnoj verziji)! BRUKA!
Zaboga, ljudi, suspendujte taj server već jednom!
(Via; tnx Džoni)
Još malo, pa će izraz “zatvorena prodavnica ploča” postati pleonazam…
Na portalu Buzzfeed je osvanula izuzetna, mada pomalo depresivna kolekcija od četrdeset fotografija koja prikazuje zatvorene prodavnice ploča.
Bio sam deo tog doba, tokom jednog životnog perioda koji je trajao prekratko.
MTV i Internet su učinili da nestane sva romantika koja je nekad postojala oko kupovine svake pojedinačne ploče.
Nastavite sa čitanjem… “Fotografije zatvorenih prodavnica ploča”
Ekipa ne prestaje da greši: znaju da zvoni, ali ne znaju u kom selu. Dozvolite mi da vam ukažem na grešku koju pravi većina vas.
Da krenemo odmah, što kažu, napucavanjem lopte na volej, bez štopovanja. Dakle, kako se zove osoba na ovoj novčanici?
Ne, nije to Alija Sirotanović.
Protokol je nezgodna stvar. Mediji su još nezgodniji. Češki predsednik je to naučio na najteži način.
Pazi sad ovo:
Mislim da gospodina Klausa očekuje težak period koji bi mogao da se podvede pod slogan “šta god vam ja sad rekao, nećete mi verovati”. Tako je: neće mu niko verovati.
Meni je, zapravo, svejedno. Nego ne mogu da poverujem da neko kome protokol čini debeli deo radnog vremena nije u stanju da obuzda nagone pred kamerama. A zna da ga snimaju…
Fer upozorenje; u ovom tekstu nema pornografije. Međutim, ovaj tekst nije preporučljiv maloletnim osobama iz drugih razloga: mogli bi klinci da shvate da smo mi krivi za situaciju u obrazovanju.
Prošli ste kroz školu pre iks godina, a najjače osećanje koje odande nosite je to da ste nekoliko stotina puta zbog neke glupe nastavne teme pomislili “a šta će mi to”. Uz sasvim malo zdravog rezonovanja, ispostaviće se da te bili u pravu. Ne zbog toga što opšta kultura nije bitna, nego zbog činjenice da ste na kraju završene osnovne škole pogubili oko 70% informacija koje su plasirane u vašu glavu. Da se pogubite u ostacima zapamćenog, pobrinuće se drugi.
Sa tim procentima, mislim da je tako baš i doslovno. Ne zbog nastave, nego zato što sam se pripremao za neko takmičenje, znao sam glavne gradove svih država u svetu u proleće te 1980. godine (bilo ih je 168). Na nemu kartu Jugoslavije sam kao od šale umeo da unesem oko 400 toponima… A tek ovo: godinu dana pre toga sam bio u stanju da ispišem ceo periodni sistem elemenata, tada ih je bilo 105, a barem polovini sam znao napamet i atomsku masu. E, pa kako sam sve to nagruvao, tako sam i zaboravio; danas – kao da nikad nisam ni znao. Ponekad bljesne neka asocijacija, uglavnom “zamalo tačna”, i to je sve. Šta mi je to trebalo, pitam se danas.
