Без иједне речи: гњавитељи

Овде бих морао да, ако ћу се држати сопствених начела, приђем из две улице истовремено. Једно је да имам овде посла са бендом који је скроз енгрпски, пардон, хрглески – немају ниједан наслов а да није на енглеском, чак се на енглеском и зову. Што сам увек сматрао за океј ако је роба за извоз па претекне или наиђе комад са грешком па се онда продаје код куће, уз известан попуст. Е, колико је Бекових конзерви тако стигло на наше столове… С тим што није океј, јер је асиметрично. Али, ајде, ови су успели да извезу понешто.

Друго начело је да налазим трагове и наставке серија које сам већ испуцао овде. Инструменталци. Зову се… The Bambi Molesters (наслов је вероватно изабран тако да буде непреводив) и немају певача.

Пише на википедији ко су и шта су, и да се тај жанр зове сурф. Шта га ја знам, мени је та реч везана за Бич Бојсе, а ово… ово је инструментални талас раних шездесетих, право из Шедоузовског шињела (добро, де, умем и промашенију метафору да измислим, ал’ ме мрзи). Као и сваки други жанр из историје, никад неће нестати, увек ће се наћи неки чувар пламена, и нешто озебле публике да се око тог пламена огреје.

И шта да кажем, добро им иде. Имам гомилу њихових снимака на диску и још нисам ништа од тога обрисао. Додатно позитивно бројање је бас у женским рукама. Немам појма како сам осетио, али чим сам, тражећи снимак за овај чланак (тј досад нисам ниједном погледао како изгледају), видео да су мешовитог састава, знао сам да млада дама свира бас гитару. Да ли по пози – басисти имају ту нешто по чему их познајем, без обзира на пол – или по некој другој интуицији, али погодио сам.

Иначе, један једини пут сам прочитао нешто о њима, и запамтио само да им је једина ствар коју би мењали, кад би могли, био назив бенда. Тржиште не воли фазоне које мораш да објашњаваш.

Једна од пре: билијар

има тамо сва сила пројекција и развлачења разних, математичких трикова да се из суседних снимака исконструише један

Прича почиње короном, и комшијином кафаном. Од комбинације рођендаонице/пицерије остало је доста, у ствари, само што је из оног дела где се деца играју уклоњено доста кафанских столова. Уместо тога су убачени сто за пинг понг и билијарски сто. А и јеловник је промењен, уместо само пице и рагу чорбе, сад има и роштиља (од Запонетија) и којечега.

Билијар је одличан за фоткање. Светло не може да омане, поготову сад кад су ледовке (5200К, добра температура боје), а по правилима стоји тачно где треба. Покреће се ствар у кадру, а опет неће да истрчи из њега. Радња се понавља, тако да уз мало посматрања може да се стекне осећај када то треба да се шкљоцне да би се ухватио тренутак. Истина, нема ту драматичног тренутка, није ово неки акробатски спорт, ово је кафанска игра. Можда, кад бих чекао довољан број сати и то стално приправан. Захтевно, а и непрактично – нисам дошао да фоткам билијар него смо госпоја и ја довели унуке да се играју док је напољу хладно.

Но, бацајући повремено поглед на билијарски сто, сетио сам се нечег другог, што сам једном постигао (скоро) случајно, пре осам или девет година, кад сам фотке за аутокрп урадио двапут, па их подметнуо софтверу све – и добио боље него што сам очекивао. А да пробам нешто слично?

Само да пријавим Шефу да сам овде послушао његов савет.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: билијар”

Клинци из мог сокака

Тек јако накнадно, кад су ваљда већ престали да свирају, или им се бар заметнуо траг, сазнао сам да су они тај бенд што је вежбао у недовршеној кући у нашој улици. Тој кући само фале духови, ено и газда од раније поменуте рођендаонице каже да је становао тамо, а ја се не сећам да је та кућа икад била насељена. Ма ни отворена.

Првих десет година ми никако нису лежали. Певалица ми је звучала као да пева намерно лоше, и то не фалш него да имитира како се пева на школској приредби. Без икаквих украса, равно.

Шта би одједном? Па, прорадио локал патриотизам, те сам прво убедио себе да то и није тако лоше. И населио их на своју плеј листу. Па наиђе ова ствар, па наиђе она ствар. Па чујем нешто по други трећи пут па ухватим себе како слушам текст…

А то певање без украса сам научио да ценим. Некако испада да је некад давно било забрањено, шта ли, више нико не пева тако, певачи се у ствари разликују по томе ко какву фрцоклу додаје на последњи слог. И као што међу хиљаду шешира пажњу привуче неко гологлав…

И тако то крене. Слушам их већ деценију-две.

Nastavite sa čitanjem… “Клинци из мог сокака”

Такав дан

Легенде веле да су прави Слободњаци потпуно заобишли навигаторе, јер су црви бушили свемир и ови су их јахали кроз ту црвоточину…

На списку ушних црва ми се све ређе нађу одвратни песмичуљци. Огуглао, натукао године и отпорност, шта ли. Зато се скоро обрадујем кад ми се запати неки из оног што иначе слушам, уме да буде баш добар.

Спомињао сам Хајнлајна, који је замишљао да ће ма Мрежи моћи да се нађе све. Ммм… можда. Прво, не може да се нађе двапут. Друго, зависи где се тражи, и колико сте упорни, и колико уопште знате шта тражите. Ако тражите “оне песме од те и те групе које још нисам чуо”, довиђења, нема тога, разиђите се. Поготово Цевка више нема обзира према трагачима, да пешес комада на задату тему, а онда… следи још десет врло лабаво повезаних песама других група, у овом случају све што има “дан” у наслову. Што даље, то лабавије, јер јебо их алгоритам, све више нуди оно што мисли, све мање оно што сам ја мислио.

Па како сам онда нашао ово?

Nastavite sa čitanjem… “Такав дан”

Недеља је, 6-XII-2020.

Мусака је већ била, бар на фоткама. А на столу? Кад сте појели мусаку последњи пут? Јел’ од кромпира?

То “од кромпира” може да буде сувишно, као оно кад у енглеском увек кажу пиринчани пилав, никад само пилав. Јер постоје два-три рецепта за пилаве од нечег другог, за које ама нико није чуо, али ето да се зна да није ниједан од та три. Осим што у случају мусаке то више није тако. Узнапредовало се, сад може мусака и од, овај…

…блитве, карфиола, ма… три слоја било чега, а између млевено месо и шта већ дође. И, као и већина таквих јела, има три лепоте: може вруће, може ладно, може подгрејано. Свако је добро на свој начин.

Пријатан недељски ручак вам желимо.

Uredba o 1,5m, odnosno 4,5m²

Lepo u uredbi piše da su građani dužni da “održavaju međusobno rastojanje od najmanje jedan i po metar između dva lica (…), odnosno na svaka 4 m² može biti prisutno jedno lice”, pa ko kako razume – građanin, policajac (u civilu), online-sudija.

Ima onih koji imaju sreće da upišu neki fakultet i pri tome izbegnu matematiku kao konkretan predmet, odnosno matematiku kao alat/posrednik u drugim predmetima. Još ako su pre toga završili i neku gimnaziju društvenog smera, odnosno na neki drugi način se provlačili po smanjenom fondu časova matematike, mogu lepo rodbini i komšijama, odnosno fejZbuk-prijateljima da se pohvale kako su postali akademski građani, a ne znaju ni matematičke pertle da vežu.

jedan i jedan i jedan su triA sad zamisli još i da završe taj fakultet, odnosno visokoškolsku ustanovu. Joj, čekaj, to i nije nužno da bi se dočepao fotelje u Srbiji! Ništa onda. Nije normalno, ali je postalo uobičajeno da se do odgovornih mesta u srpskoj zakonodavnoj, odnosno izvršnoj vlasti može doći, a da ne znaš odgovor na elementarna matematička pitanja (o pitanjima kulture, morala, vaspitanja i inih trivijalnih oblasti života nećemo ovom prilikom). Pa tako ne znaš ni koja je formula za izračunavanje površine kvadrata, odnosno kruga, odnosno trougla. Ali znaš da imaš redovne odnose sa javnošću.

Nastavite sa čitanjem… “Uredba o 1,5m, odnosno 4,5m²”

Једна од пре: киоск 7

нисмо навикли на тако слано, а и љуто – увек узмем са урнебесом и горе и доле

Више пута се десило да се враћамо с баште прегладнели, нисмо рачунали да ћемо толико остати па нисмо понели јаузну (тј ужину), и онда ајде нешто успут. А успут је управо ово.

На фотци се баш и не види да је снимљена на отприлике јесењу равнодневницу 2015. – 21. септембра. Јер је мрак, тј ноћ је (“а светла горе зато да сви лепо виде да је мрак”). Лето је, наравно, продужило још недељу-две, па онда свраћало на још две-три опроштајне свирке. Пола присутних има кратке ногавице, неки папуче. Лето.

Чекај, стани мало, повратак са баште овако касно, нисмо ваљда цео дан радили без клопе?

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: киоск 7”

Једна од пре: киоск 2

У ствари, киоска два. Јер овде имамо комплетан ручак: један киоск је пиљарница, други продаје живинско месо. Цигарете, новине, пластичне боце и лименке су у наредном, већ ван кадра.

Код великих дућана се сав тај прљави веш догађа негде назад, где не допире поглед муштерије, у магацину и авлији, иза зграде. Киоск нема тај простор, а све те празне кутије неће да нестану саме од себе. Мора негде да их стрпа, док се не однесу.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: киоск 2”