Ovo digitalno sećanje je jedno od najblesavijih.
Pustinja između Crvenog mora i Nila, Egipat, avgust 2007.
A kakvo je sad ovo digitalno sećanje, pobogu?
Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Osvajamo svet korak po korak: beleške sa putešestvija
“Vidimo se u pola dva kod bureta!”
Ovo digitalno sećanje je jedno od najblesavijih.
Pustinja između Crvenog mora i Nila, Egipat, avgust 2007.
A kakvo je sad ovo digitalno sećanje, pobogu?
правили паузу на сваких 20м, нисмо ми навикли на толику узбрдицу
У суботу смо устали доста рано, попили кафу, па онда око 9 решили да одемо у мало дужу шетњу. Немајући неку идеју куд бисмо, одемо прво до пијаце да обрнемо један круг, то је ту близу. Нисмо нашли ништа посебно, осим неког парадајза од пола киле, мало бледуњав али делује чврст, госпоја узела два комада за семе, па ћемо догодине да видимо како ће да роди овде. Последњи такав покушај је поприлично успео, парадајз од киле је нама родио три четврт киле, ал’ по два-три таква на стабљици.
Видимо продају неко суво цвеће, нешто као сунцокрет смањен на 10цм у пречнику, питамо шта је, кажу „тера баксуузе из куће“.
У повратку оставимо парадајз у пртљажник, па ајде опет до оног парка.
Nastavite sa čitanjem… “Годишњи од… неколико дана, 4.2”и бар још толико парова што гурају понеко бепче у колицима, или гледају где да шмугну да га направе
Срећом, нисам Мали Мекани па да верзија 4 не може да ваља.
Елем, како год да окренем, испада да не можемо никако другачије да одемо на одмор него за тај последњи викенд о јесењој равнодневници. С тим што овог пута крећемо спремни, и чак сам испреговарао да буду три ноћења, да немам осећај да смо скокнули за викенд, него да смо се разбашкарили, па ћемо кући кад нам већ дојади.
Елем 2, ајмо опет у Сокобању. Оно прошли пут смо се више склањали од кише него што смо уопште и видели где смо, па да урадимо поправни. Звао сам оног типа што нам је изнајмио гарсоњеру пре три године, сетио нас се не по опису ни по било чему другом, него по томе одакле смо… Е ако је то најнеобичније на нама, свака нам част.
У петак смо се тихо извукли из куће, нисмо хтели да будимо ни ћерку ни унучиће, баш су слатко спавали. Кренули смо око 9:45. Успут сам покушавао да се растаберим са гепеесом, и већ у Борчи приметио да у мапи нема Пупиновог моста, штавише та два-три километра што смо прешли кроз Земун и Бежанију је за њега било „ван друма“. Ахем. Мапе су или старе или покривају погрешна места, нашао сам му доста немачких назива у списковима. Не знам зашто, то је оригинал Гармин из 2001. … морао би да има све.
Nastavite sa čitanjem… “Годишњи од… неколико дана, 4.1”Počelo je kao provera funkcionalnosti fototeke u nameri ilustrovanja nekih zanimljivih crtica zabeleženih fotoaparatom. Preraslo je u zanimljiv eksperiment čiji cilj je bio da odgovori: vredi li sve to što čuvamo u svojim skladištima digitalnih beležaka?
Za danas sam pripremio mali prolog kao objašnjenje onoga što sledi.
Jednom prilikom, sad već poodavno, u nekom društvu se uz čašu vina povela priča o nečemu što je jedan sagovornik imenovao kao “digitalno sećanje”. Sad, mislio je čovek na sve što nam pobuđuje doživljaje i utiske iz neke proizvoljno naznačene prošlosti: dokumenti na disku računara i u arhivama, e-pošta, digitalne fotografije, istorija objava na društvenim mrežama… U jednom času, izrazio je sumnju da “digitalno sećanje” ima funkcionalnu vrednost kakvu imaju, recimo, pisani dnevnici, papirni foto-albumi, razne stvarčice pokupljene ili dobijene ko zna gde i kako. Datoteke na diskovima, CD-ovima i DVD-ovima, u poslednje vreme i u oblaku, reče on, vrlo brzo dospevaju u stanje svojevrsnog digitalnog taloga, sadržaja koje vlasnik ne eksploatiše nakon vremena neposredne upotrebe, vremenom prestaje da pretražuje i napokon se izgubi svaka veza između sadržaja i osobe kojoj bi taj sadržaj trebalo da predstavlja nekakav artefakt sećanja.
Ali, da li je baš tako? Može li se ta teza generalizovati?
Могао сам нафоткати још толико, има бар пет места са различитим амбијентима.
Наспело другарима да обиђемо винарије по Гудурици. Ајде, важи. Потрпамо се сви, са све унучићима, у комби и правац тамо. А то „тамо“ је одмах до Великог Средишта, дакле у неку руку мој стари крај. На аутокрпу у том чланку, та Гудурица дође стотинак пиксела лево ван слике.
Но, нисам за то дошао овамо (и прекинуо скоро двомесечни одмор од Суштине), него… Крив је тај ваздух. Нисмо се најављивали, па смо на два места пољубили врата, на трећем се сити издиванили, пробали винца (ја возач… не може све, шта ћеш), а домаћин није знао да долазимо па није спремио ни закуску. А седели напољу, … тај ваздух. Те смо огладнели.
Сетим се да сам крајем осамдесетих имао, са неком другом екипом, тезгу у Вршцу, и да би нас по обављеном послу водили код Лесковчанина. Кажем ћерци да га телефоном нађе на мапи (нека вајда од тих сокоћала), јер колико год пута да сам возио по граду, улице су ми остале нерешива заврзлама, у року од два ћошка (мештани кажу „две ћошке“) не знам где сам. Не нађе то, него „Динар“.
Прва назнака темељно урађеног дизајна је већ паркинг: између железничких прагова тесно упасована калдрма. Опа бато, ништа од бехатона, асфалта, бетона и остале галантерије, ово се ретко виђа. И онда та улазна врата, урађена као да су за барутану, тешки гвоздени лим, помало зарђао, са заковицама и налепљеним (или невидљиво навареним, не примети се) новчићима из последњих педесетак година – препознао сам пет банке из свог детињства, стодинарку из деведесетих (види велику фотку).
Nastavite sa čitanjem… “Ој, кафано: Динар”немам коментара, осим да сам могао ухватити још бољу
Неочекивано лепо време, итд итд, те се затекосмо у граду са унучићима, да се сви мало проветримо. С чим смо мало претерали, јер је баш дувало, ал’ се дало поднети. За почетак, улов дана:
Седели смо у бурегџиници/пицварници у приземљу водоторња. Клинке су клопале неки пицић, и док сам проверавао неки од претходних снимака, уочим силуету градске куће. Откуд? А, стаклена врата. Хм… стаклена врата. И онда још и налепница, ма ово мора да се шкљоцне.
Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: гурај, док може”Аутобуска станица је сабласно пуста, као да се чека последњи бус у пола три па да се затвара, иако је у ствари 19:10.
Овог пута је већ све било испланирано. Знао сам да ће бити магла, знао сам да ћемо увече опет у шетњу, батерија напуњена, а оно што се мора сам ставио у ранац, незгодно је са цегером, хладњикаво је и скочање се прсти. Ранац, приде, греје леђа.
И наштрикала се цела серија. Магла као поручена, густина не може боља. Јер би писано да “ако је магла релативно танка, добија се само нешто на дубини” и “фоткање по гушћој магли захтева да се бар нешто види, колико толико, тамо негде у дубини, да гледалац стекне осећај за простор”. Дакле, застани кад год улети призор, ухвати га и шкљоцни. Шампион вечери је ово.
Раде ми рефлекси као да нисам матор коњ. Све пецајући кад тачно да шкљоцнем а да ми фарови долазећег возила не преплаве кадар, уочим да ме неко обилази здесна, и то прилично брзо. И пустим је (стигао сам само да приметим да је женско) да прекрије фарове и… сад! Могла је бити мало размазанија, могао сам можда да ухватим другачију косину, али не. Добро је овако.
Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: опет магла”сврате да поједу нешто, а онда скокну преко пута да попуне залихе за друм
Киоск је, ако уопште може да се дефинише, кућица из које се нешто продаје, и која нема нуспросторије. Као и свака дефиниција, има граничне случајеве, па имамо киоске који нису кућице него су собичци у приземљу неке зграде, и оне који нису кућице на тротоару јер тротоара ни нема. Например, негде крај друма.
Снимак је из 2015. но то не мења ништа – ово је овако изгледало и пет година раније, овако изгледа и сад. Можда се мало мењају гајбице, нестане једно пиво а појави се друго, реклама се прелепи неком другом, али суштина је… оно што тражимо у пасијансу.
Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: киоск 8”