Čovek koji je bio Umetnost je otišao na Neko Bolje Mesto da se pridruži Majoru Tomu, Zigiju Stardastu i Mršavom Belom Vojvodi.
In memoriam: David Bowie (1947-2016)
Ima već nekoliko dana, pitali smo se na Suštini pasijansa: kako, za boga miloga, da opišemo najnoviji rad Davida Bowiea? Jer, hteli smo to da učinimo, a nismo imali ključ. Bili smo svesni da nam informacije nedostaju, ali na to nismo gledali kao na prepreku, već kao na redovno stanje stvari: ko zna koliko puta se desilo da nas taj čovek zbuni°.
Ovo je bilo drugačije, ali nisam mogao da objasnim zašto je tako.
Gledajući razne reklamnefilmove o Dubaiju, primetićete da većinom Sunce sija, da je nebo većinom plavo, kao i more, da se pustinja romantično prostire ka Saudiji, i da je pesak tu, u pozadini, jer, ipak je ovo Arabija. U nekoliko kadrova ćete videti i kako to izgleda kad pesak poleti. Ona scena jurnjave iz Mission Impossible jeste geografski nemoguća, ali je zato meteorološki vrlo verovatna. Već smo potvrdili više puta da jako dobro znamo šta jedemo, te će vas pri dolasku ubrzo dočekati Nj. V. Pesak. Koji je svuda. Mislim: svuda. Tu je i ako šetate po panoramama Dubaija. Nezaobilazan i sveprisutan.
Don’t you ever ask them why, if they told you, you would cry
Bilo jednom jedno, bilo koje, javno preduzeće. Ali, pre svega, znate li šta je to javno preduzeće? Ako ste naivni, reći ćete da je u pitanju državna firma, čija je obaveza da upravlja nekim javnim dobrom, recimo vodom, putevima, prugama, osvetljenjem ili skloništima. No, ako ste iole odrasli, onda znate da je to jedna efikasna simbioza partije na vlasti i sindikata. Partija na vlasti nagrađuje svoje članove za uspeh na izborima postavljajući ih na zgodna direktorska mesta u javnom preduzeću, a predstavnici sindikata, u zamenu za lezilebovanje, ne talasaju nad nesposobnošću postavljenih direktora i aktivno, kroz radničke-sportske igre, kase uzajamne pomoći, sindikalne pozajmice i vaučere za letovanje i zimovanje, drže radnike pod kontrolom. Sve ovo plaćaju radnici ovog javnog preduzeća, kao i svi ostali radnici, kroz budžet ove naše, ili čija li je već, despotije.
Svaki direktor ponaosob kraducka u većoj ili manjoj meri, novogodišnji promotivni materijal se sakriva i traži kvartalno doštampavanje, gorivo se cisternama danonoćno doprema do službenih pumpi, novac se pere kroz ogromne račune za velike nabavke i ostale rehabilitacije; strukovnih radnika ima dovoljno, sitnoj boraniji se sistematski i po Zakonu o radu isplaćuje molitveni dodatak za započinjanje bilo kakvog posla, magacini su još uvek puni opreme i rezervnih delova, privatne firme pristaju da izdaju potrebnu robu na lepe oči, u nadi da će ući u taljenje sa državom, trenutni premijer i/ili ministar povremeno vikne DA NE MOŽE TAKO VIŠE i slično. Ukratko, idila.
Suština pasijansa se sa tugom i poštovanjem oprašta od najvećeg čarobnjaka košarke, čoveka koji gradio taj sport u Jugoslaviji, a potom odveo Jugoslaviju na vrh, onih godina kada je to bila viteška igra.
Nema više takve košarke. Nema više takvih ljudi kao što je bio Ranko Žeravica.
Bar dve teme za razmišljanje…
