Category: Sudbine

Svet je nekom majka, a nekom maćeha.

Ne zaboravimo Daglasa Adamsa

Beeeeeeee U selu Virovac pored mesta Vreoci, a u blizini Valjeva, mirno živi deda Žika sa svojom bakom Micom. Vozač kamiona u penziji, sada zemljoradnik. Muke i radosti zemlje su i njegove: suviše kiše, premalo kiše, grad, rani mraz, kasni mraz; loša ili dobra žetva. Deda Žika i baka Mica drže i stoku: krave, ovce, svinje; imaju i kokoške. Brinu o svima njima, hrane ih, daju im imena. Ali najveća radost njihova su, naravno, praunuci: Olga i Dušan. Doživeli ih dok su još u dovoljnoj snazi da mogu da pomognu.

I tako ide život. Jednog dana, stiže vest da je došlo vreme za krštenje praunuka Dušana. Deda Žika je ustreptao, odlazi među ovce, nalazi svoje najlepše jagnje. Miluje ga po glavi, tepa mu. „Kako si lepo, kako si belo“ I završava: „E, tebe će deda Žika da zakolje za kršenje Dušanovo“. Kratko uzdahne, i odlazi dalje, za svojim poslom.

Čudnom igrom slučajnosti, baš u tom trenutku, u Restoranu na kraju Vaseljene…

Nastavite sa čitanjem… “Ne zaboravimo Daglasa Adamsa”

Jan je osvetoljubiv

Postoje mesta koja ne moramo obići da bismo znali kakva su

Za potrebe ove priče Jan Vennegoor of Hesselink pamti. Još kao sasvim mali je primetio da se nešto čudno događa prilikom upoznavanja sa ljudima. „Sine, kada se rukuješ, blago se osmehni, nemoj jako da stežeš pruženu ruku i reci svoje ime“, seća se Jan Vennegoor of Hesselink reči svoje mame, blagih očiju punih ljubavi koje bdiju u noćima visoke temperature. „Da probamo.“ Jan Vennegoor of Hesselink je dobar sin; pažljivo prihvata maminu ruku, blago se osmehne, izgovara svoje ime. „Ne valja, predugo traje. Hajde ponovo.“ Jan Vennegoor of Hesselink je dobar sin; trudi se iz sve snage da opravda mamino poverenje. Još pažljivije prihvata maminu ruku, blago se osmehne, izgovara svoje ime. „Užas, zamalo sam se onesvestila. Šta je sa tobom?“, bubnjaju u sećanju Jana Vennegoora of Hesselinka reči pobesnele majke, koja iz sveske cepa stranice sa loše napisanim kosim tankim i uspravnim debelim linijama.

Nastavite sa čitanjem… “Jan je osvetoljubiv”

Idu dani

Aj pa da krenemo u duhu optimizma! Ipak je ovo godina Usuda.

Tri, četr:

Veselo, veselo!

Četvrt veka +1

Na današnji dan, u ovaj sat, pre 26 godina, iliti 1. januara 1986. godine u pet ujutru, Grba je prvi put poljubio ženu svog života.

Kako da ostanete zajedno 119 godina? Nemojte nikada da lažete jedno drugo i ostanite najbolji prijatelji.

Obećao sam Jasni da ću ostati pored nje 119 godina, tačnije do 1. januara 2105. Odužilo se, ali planiram da izdržim bar toliko.

Boktemazo, pomislio sam, pa mi nemamo svoju pesmu. A znate li zašto? Prosto, zato što je sva muzika naša.

Za tebe, darling: Mavis Staples, u izdanju koje najviše voliš!

Bruto nacionalna sreća

Ponekad čovek pomisli da nešto nije u redu sa ovom tržišnom ekonomijom… Pa i nije. Stalno neki izgovori. Momentalni izgovor je kriza; no, podsetiću vas da smo počeli da se nadimo na svetsku ekonomsku krizu onog trenutka kad smo čuli za tu sintagmu.

Umesto toga, Kina nam je već pokazala da je tržišni kapitalizam promašen; doduše, takođe nam je pokazala da socijalna pravda ne postoji nigde, ali to je druga priča. Imaju najveći suficit na svetu, a zasnovan je na hiperprodukciji koja bi po udžbenicima ekonomije trebalo da vodi u totalnu propast. Umesto propasti, mogu da kupe pola sveta iz tekuće aktive kojom raspolažu.

Pa kad je ekonomski model tako pukao, kad će jednom da pukne i politički model zasnovan na demagoškim sranjima da su političari došli na vlast samo zato da bi služili narodu? Ponekad se pitamo da li je uopšte moguć model koji nije zasnovan na gramzivim tajkunima, korumpiranim političarima, mitomanima i medijima – koje sve redom zabole krivak za zadovoljstvo naroda, nego se bave krajnjom instancom kanalisanja svog (k ozna kako stečenog) bogatstva – modeliranjem sveta po svom nahođenju.

A onda do mene dođe ovaj snimak:

Predaja kraljevine, a? Samo za račun blagostanja naroda? Raduj se, narode butanski, što nemaš srpske političke stranke tamo. Kojom bi metafizičkom zavrzlamom prosečni srpski političar objasnio da tako kod nas ne može, ne bih umeo da pretpostavim. Verujem da bi, po običaju, na kraju ja ispao kriv što sam im uopšte pomenuo.

(Tnx Goran via G+)

Kako sam ostao bez para

Dobro de, nisam baš totalno osiromašio. Samo su mi bile nedostupne neko vreme. Ne mojom krivicom.

Juče u 15:51 primih SMS od svoje banke u kojem me obaveštavaju da su mi iz bezbednosnih razloga izvršili privremenu blokadu platne kartice, te da se za detalje mogu javiti kontakt centru. U 15:52 je počela moja Odiseja s zvanjem pomenutog centra, od čega Oću moje pare!sam odustao negde u večernjim satima jer mi konstantan signal zauzeća nije mnogo pomogao u spoznaji šta se dešava s mojom karticom. Sajt banke je, kao najnoviju vest, imao informaciju od pre pola meseca gde se ponose nekim finansijskim rezultatima (što je i dalje slučaj, 24 sata kasnije).

Kod sebe sam imao dovoljnu količinu keša, što nije dovoljno – šta ako se desi nešto nepredviđeno (shodno pripadnosti ovom polu i hetero opredeljenju nisam mislio na hitne situacije tipa “jao što videh slatke cipelice, ne mogah odoleti”)? Kad sam se izvukao od poslovnih obaveza, većina filijala banke bila je zatvorena. Ona jedina što radi nešto duže, u jednom tržnom centru, imala je red koji se protezao do eksterijera. Ljudi s istom mukom kao i ja…

Nastavite sa čitanjem… “Kako sam ostao bez para”

Hajde da gledamo crtane filmove

A sad da vidimo kako se u ovoj državi rešavaju problemi.

Izvinite što ću vam ovim pokvariti dan. Ako više volite da žmurite, nije trebalo ni da se hvatate Suštine pasijansa.

Rečenica koja je ovde stajala pre nego što sam kliknuo na dugme Publish je bila takva da me je sada sramota i da je prepričam. Sreća, ostade mi zrno skrupule.

Prenesi dalje. Reci svima.

A mislio sam da prepričam nešto sasvim drugo, ticalo se još jednog državnog organa i mog skorog ličnog iskustva. Međutim, sad to više nema smisla.

Odlazak

Kada sam polazio u srednju školu, nadao sam se da će biti zaboravljen nadimak koji nisam voleo. Ušao sam u učionicu i seo na jednu stolicu. Veoma brzo, na vratima se pojavilo poznato lice: Gde si, Babke!

Bio je žestok i inteligentan. Nikada nije mogao da se pomiri sa nepravdom. Istina je bila njegova alfa i omega, suština njegovog bića. Njegova otvorenost i dobra volja, koje mnogi mešaju sa naivnošću, bila je zarazna. Upkros svetu u kome živimo, na čast je njegovim roditeljima dobrota kojom su ga naoružali. Bio je strastan. Energija koju je ulagao u svoja interesovanja je bila ogromna. Uvek je tražio najkraći put kao onome što je želeo, po cenu udaranja u zidove. Nije se štedeo.

Jeste, bio je i lenj. Lenjost je, kažu, način na koji se obračunavamo sa obavezama koje ne želimo, ali moramo. Sada je to zaboravljen pojam: lenji ljudi ne postoje, jer decu vaspitavamo da rade samo one stvare koje žele; za sve ostalo tu su SOS telefoni.

Nastavite sa čitanjem… “Odlazak”