Category: Sudbine

Svet je nekom majka, a nekom maćeha.

O onima koji umiru

Citat dana je prvi put zabeležen narandžastom pisaćom mašinom “Olimpija” na 23. spratu Beograđanke jednog dana pre tridesetak godina. Došao je iz glave čoveka koji nije dozvoljavao da menjaju njegove misli. Radije je dozvolio da mu ih prekinu.

Svašta su mu zavrtali. Izdržao je dok ga nisu zatukli.

 

Mi koji nikad nećemo umreti moramo govoriti da ćemo svi umreti, iz obzira prema onima koji će umreti.

Duško Radović

 

Ovo je sažimanje u tačku. Ovo je tužna sudbina jednog velikog čoveka, iskazana u prvom licu da bi pokazao da se ne boji onog komunističkog govneta koje je došlo u redakciju Studija B da mu oduzme narandžastu “Olimpiju” i zavrne regler mikrofona. To je jedino što su mu zavrnuli; drugo nisu smeli. Ali, bilo je kasno.

Posle toga nije više bilo emisije “Beograde, dobro jutro”. Beograđani su se tog prepodneva 1984. godine odlučili za “laku noć”. Trebalo im je nekoliko godina da se probude. Ali, bilo je kasno.

Nastavite sa čitanjem… “O onima koji umiru”

In memoriam: Vasilija Radojčić

Vasilija Radojčić (1935 - 2011)Ne znam da li ste čuli: umrla je Vasilija Radojčić, istaknuta umetnica, sjajna pevačica izvornih i komponovanih narodnih pesama. Nisam pohodio vesti ni na TV ni online tokom dana i tek mi je komentar druga na fejZbuku doneo tu vest.

Da ne ponavljam informacije koje portali ada prenose metodom copy+paste; nađite vest sami negde, pa je pročitajte. Koliko (ne) vidim, samo je RTS izvestio. Tanjug – ništa!

Nastavite sa čitanjem… “In memoriam: Vasilija Radojčić”

Roda i đeram

Prisećamo se jednog proznog bisera besmrtnog Mike Antića…

 

A znaš li, kazala roda, znaš li da nikad nećeš poleteti...Basna

Roda, odevena u kostim od novog prolećnjeg perja, i jedan sasvim olinjali, ćelavi đeram, ćaskali – stojeći na jednoj nozi – i mudrovali iz dosade.

A znaš li, kazala roda, znaš li da nikad nećeš poleteti, jer ravnodušni se linjaju, a krila rastu samo od prevelikih želja.

Đeram ocedi kap vode s njuške i reče, žmirkajući limeno prema suncu: lako je vama, gospođo, kad ste udati za vetar, a ja sam se zemljom oženio.

Pouka ove basne izgubljena je u perju roda koje su odletele.

 

(iz zbirke “Šašava knjiga”, 1972.)

Danas 41 godina…

Da Žikica nije pomenuo na fejZbuku, zaboravio bih.

Dana 18. septembra 1970. godine, Jimi Hendrix je otišao da svira nekoj drugoj publici.

Sve, sve, ali ovaj stih:

The broom is dreamly sweeping up the broken pieces of yesterday’s life…

Bio je najveći. I ostao.

Tužno mi je što mnogi misle da ga je đavo heroina odneo. Ne znaju ljudi, a svi prijatelji i saradnici svedoče: dok je izašao album Electric Ladyland (1968), bio je čist od svih teških droga i nikad više nije uzeo iglu. Njegov sledeći porok je bio alkohol… A tek je nedavno osvanuo podatak patologa koji je izvršio obdukciju: u ždrelu i plućima je nađena abnormalna količina crvenog vina, tolika da nije mogla tamo dospeti inhaliranjem ili povraćanjem… Ostaće znak pitanja.

(Tnx Žikica via FB)

Kako se osećam kad sam konj

Obradovali ste se, a? Ne, nije to što ste pomislili. Mada, zamalo ste bili u pravu.

Pre dan-dva, Tibi me je jednom replikom na fejZbuku podsetio na jednu prelepu pesmu. Pa rekoh, red bi bio da je se svi setimo.

– * –

Miroslav Antić
VLAJKO

Miroslav Antić - Garavi sokak (1978)

Uvek kad se igramo,
meni kažu: bićeš konj
i ja – šta ću: moram.

I još neki budu konji,
a ostali sednu nam na leđa,
pa se tako trkamo.

Mi, koji smo konji,
dok trčimo do cilja,
u konje se pretvaramo, majke mi.

I srce nam konjsko.
I mozak nam konjski.
I oči nam konjske.

I mogu ti reći: kad sam konj,
uopšte mi nije važno da stignem baš – prvi.
To je važno samo onom što me jaše, majke mi.

—
(iz zbirke “Garavi sokak”)

Pogled u otvorena vrata

Citat dana dolazi od osobe koja je dokazala da sreća postoji bez obzira na prepreke.

Helen Keller (1880 - 1968)

Kada se jedna vrata sreće zatvore, druga se otvore. Ali, često nam se pogled toliko dugo zadrži na zatvorenim vratima da ne vidimo ona koja su se otvorila za nas.

Helen Keller

 

Ne znam da li znate priču o Helen Keler, ženi koja je kao dete od 19 meseci ostala gluva i slepa. Uz pomoć svoje guvernante En Saliven, koja je kasnije ostala uz nju tokom pedeset godina nerazdvojnog druženja, uspela je da nađe ključ izlaska iz mraka. I to dotle da je završila školovanje i postala pisac, politički aktivist i predavač. Više od svega, bila je osoba koja inspiriše druge.

– * –

Uzgredna beleška: te tehnike izlaska iz mraka su nedovoljne za našu gluvu i slepu vlast. Naime, Helen Keler nije bila autistična; naprotiv, bila je izrazito inteligentna osoba.

Tragedija u “Trofeju”

Nesavesno držanje divlje životinje je dovelo do tragedije. Da li je reč o grešci, tretmanu ili nečem trećem? Jedan ljudski život je izgubljen i sad je kasno za analize.

Tipični primerak mrkog medveda (nije Miša)Na svim portalima vesti ćete pronaći informaciju o tragediji koja se danas iza podneva desila u bašti restorana “Trofej” nedaleko od Stajićeva, na skretanju ka Carskoj bari i Belom Blatu. Mrki medved Miša, koji je bio poznat kao atrakcija tog mesta, nasrnuo je na ženu koja ga je hranila. Pritom joj je naneo smrtonosne povrede, a posle je policija pucala u njega i ubila ga.

Istraga će verovatno utvrditi da li je bilo nekih posebnih razloga da medved navali na osobu koja ga redovno hrani. Ostaje i dilema kako je taj medved čuvan. Takođe, da li je upucavanje medveda bio nužan korak, možda nećemo saznati nikad, jer istražni sudija to neće objaviti da panduri ne bi stradali od strane onih ludaka iz “Orke”°.

Više od svega, pak, voleo bih da znam da li je taj medved bio držan u adekvatnim uslovima; meni se ne čini tako, ali ja ipak nisam kvalifikovan da sudim o tome. Nadam se da će se naći neko da pruži tu procenu. Elem, upravo sam prokomentarisao na vest koju je drugar okačio na fejZbuk…

Nastavite sa čitanjem… “Tragedija u “Trofeju””

Enjoy every sandwich!

Uz reči koje je Warren Zevon poručio svetu u času kad je zakoračio na poslednji stepenik za nebo, prisećamo se mračnog, ali veličanstvenog albuma The Wind. Ovaj kauboj je umro u sedlu: danas osam godina.

Sva je istina da sam za Warrena Zevona saznao kasno, tokom devedesetih i uz pomoć prijatelja. Na prvi susret sa muzikom tog čoveka, reagovao sam dvojako. Prva reakcija beše “Warren who?”, kako i danas reaguje mnogo mojih poznanika kojima je ovaj čovek prošao ispod radara.

Zašto se na sledećem snimku pojavljuje Jackson Browne i kakva je i kolika njegova uloga u vraćanju Warrena Zevona na scenu 1976. godine, ispričaću vam drugi put.

Druga reakcija mi je usadila mišljenje koje zastupam i danas, na ljutnju paušalnih ljubitelja onog drugog: Warren Zevon je sve ono što Bob Dylan nikad nije smeo da bude. Nije nikakva tajna: Mr Zimmerman je kalkulisao dok je Mr Excitable Boy hodao ivicom.

Bilo je iznenađenja u otkrivanjima koja su usledila. Bilo je i prevrtanja naglavačke kada bih najzad shvatio neke odnose (ko kosi, a ko vodu nosi). I prosto da ne znaš više šta je luđe u celoj priči: muzika, tekstovi, možda čak biografija autora…

Nastavite sa čitanjem… “Enjoy every sandwich!”