Nastavite sa čitanjem… “U potrazi za kvadratom (4): Polubalon u boji”
U potrazi za kvadratom (4): Polubalon u boji
Pa dobro, nisam isključiv: hajde da ispitamo prisustvo boja. I to svih odjednom.
Category: Digitalno sećanje
Da li funkcioniše?
U potrazi za kvadratom (3): Dol Guldur na banatski način
Naravno, Arača. Zahvalna tema, zahvalna i obrada, ali nezahvalan format.
U potrazi za kvadratom (2): Odjahao u suton
Ni ova nije ona prava, ali morao sam da izađem na crtu onima koji misle da baš ovakve fotografije treba kačiti po zidovima.
Još jedna iz aprila 2012, fotka sa prve predvečernje sesije u ataru otkad imam DSLR.
Nastavite sa čitanjem… “U potrazi za kvadratom (2): Odjahao u suton”
U potrazi za kvadratom (1): Pogled uvis
Znam da ja da to nije ta fotka, ali od nečeg moram da krenem. Osim toga, verovali vi meni ili ne, ja se tačno sećam o čemu sam razmišljao dok sam ovo slikao.
U potrazi za kvadratom (prolog)
Ne bih znao odakle da počnem, pa se neću ni truditi da vam objašnjavam sve. Prosto, razumite da živim u zemlji u kojoj nije čudno raditi normalne stvari u nenormalno vreme, sa svega 25-30 godina kašnjenja.
Da, znam: iznenađeni ste što uopšte vidite neki novi sadržaj na Suštini pasijansa. Prepustili smo blog zubu vremena, sve pokušavajući da prepoznamo postoji li valjano opravdanje da ga održimo u životu. I da ne poverujete, takve razloge uvek bez problema nađemo. Ćeraćemo se još, što bi ono rekli stari Etrurci.
A šta to bi do sada? Ne mogu da pričam u ime svojih dragih prijatelja i saradnika, čestitih samuraja Skoja. Moje poverenje u svakog od njih nije ni za mrvicu manje nego u času kada sam ih pozvao ovamo. Isto tako, njihovi razlozi za tišinu… Pardon – njihovi razlozi za ćutnju jednako su snažni i ja to uvažavam u potpunosti. Zato mogu da pričam samo u svoje ime.
Kada bih vam pričao sve od početka, trajalo bi predugo, teksta bi bilo više nego što biste hteli da pročitate (već ga ima), a ne bih postigao ništa. Umesto toga, uposliću Suštinu pasijansa kao sredstvo koje će mi pomoći da rešim jedan ozbiljan rebus. Počeću jednom fotografijom, načinjenom veče uoči ovog objavljivanja:
Ovo što vidite na slici je enterijer kuće koju smo Jasna i ja nazvali Albertina.
Једна од пре: капија 9
А да се окрене за прав угао? Е, онда мора да се баци пола
Заправо и није капија, ово су стражња врата од комшијине баште. Комшија има четвороструки плац, па излази на две улице.
Ово сам снимио кроз кровни прозор, дугом цеви, октобра 2014. Има жутог лишћа по земљи, али некако се посрећило да ове пузавице и остало дрвеће што је у кадру остану зелени до тог дана. Полако, има дана, до краја новембра ће то све бити голо.
Нисам неки капијолог, ал’ и овако видим како је мајстор морао да се довија. Прво, лук одозго. За украс? Па, лепо изгледа, могла је ту и нека пречка да дође али је овако лепше. У ствари није за украс, него држи растојање. Ови стубови су пободени у црницу банатску, и нека су у подземном делу заливени бетоном, то никад није довољно. Вода нађе пут, нешто ће да се накриви на неку страну и врата на крају или не могу да се отворе или да се затворе.
Ал’ није то све.
има јошЈедна од пре: капија 8
Два су разлога зашто сам одабрао ову фотку. Један је историјски. Други је што је ово оаза боје.
Историјски, јер сам у зграду чија је ово авлија улазио више десетина пута, седамдесетих, док је тамо била Народна техника, у коју сам свраћао по разним клупским пословима, чак двапут паркирао кола у ову авлију, јер сам носио пројектор зарад нечег, држало се неко предавање, курс, шта ли.
Боја… Једини сиви су овде малтер, бетон и земља, где провире. Једино је капија мало сивкаста, ал’ то би се данас рачунало у дречкаво плаво. Све што је дотакла четка, има боју.
То што сам ту био толико пута и није неко чудо. Све те старе зграде у центру града су мењале намену више пута, па штагод да вам је требало, кад тад бисте ушли у скоро сваку. У овој су били, колико памтим, контрола мера, две-три банке, савез синдиката, раднички универзитет, ловачки савез и још десетак других. То у прошлом веку; у овом напросто не стижем да наиђем туда довољно често да попамтим, осим да у подрумском локалу на углу ивек има некакав бар са стриптизом или тако нешто.
има јошИмали смо орах (5)
Пошто је одлука већ донета, орах мора да се среже, треба наћи егзекутора, ака извршиоца (послова и радних задатака, како веле књиге староставне).
Мало даље низ улицу има неки чича који то ради полако, ручном тестером, па нек му траје и две недеље, нема везе. И сретнемо га и договоримо се.
И стварно је трајало две недеље. Док нисмо скапирали да чича неће доћи, заборавио ваљда. Неће ваљати, примиче се зима, шта ако дуне нека ваљана кошава и собали орах, биће штете. Добро, не би нико страдао, не мувамо се по авлији кад тако дува.
Онда нађемо неког тестераша док је обарао неко дрво у улици, и кажемо му да сврати. Дође он, погледа, каже у петак. У четвртак, међутим, јави се да пита јел може сада, указала му се рупа у распореду. Може, може одмах.
И дође он са женом и три-четири моторне тестере разних величина, те канистером са ваљда 15 литара горива. Мислио сам да сам не знам како опремљен са склопивом лотром од шест метара, ал’ овај ме шије, мора да има девет. Професионалац.
Ајде што је опремљен, него што за минут тачно види где коју грану да засече, на коју ће страну да падне да је пусти, а на коју ако је веже ужетом да се окачи о лотру кад буде падала. Није да не бих то сам умео, исто свирам у моторну тестеру (ону са електромотором), али бих морао да меркам и планирам десетак минута по резу. Он је то срезао за цигло два сата. Истина, није сецкао за ложење, то могу и сам, него на комаде до два метра, ал’ све су сложили на једну гомилу, није било грања по целом дворишту, ништа није поломљено около, ма професионалац.
Онда жена му рече да јесте професионалац, ово му је више хоби, стварни посао му је да… меси бурек. Ал’ то је ноћу, па стиже ово преко дана. Свака част, мајсторе.
има још