Category: Digitalno sećanje

Da li funkcioniše?

Имали смо орах (4)

Снимио сам га пар пута кроз прозор на спрату, ал’ то није то, велико дрвеће се снима са земље, спрам неба.

Тражећи фотку која би најбоље приказала тај орах кад је био у пуном сјају, скоро да сам чупао косу. Јер фотки има на десетине хиљада, а онда кад ту тражим нешто, испада да је пролазило по две-три-четири године између два добра снимка са орахом у главној улози. А онда се сетим… мани архиву, већ си објавио. Чуј објавио, написао цео чланак овде са све поприличном фотком…

И шта даље… не знам да ли је ово први пут да се на Суштини рециклује фотка, ако јесте, пијем домаћу, хвала на питању.

Е, да, зашто му је најбоља фотка ова нудистичка, где на њему ни листа нема. Па, супротно од максиме Роберта Капе, „ако ниси задовољан фотком, значи да ниси пришао довољно близу“, проблем са овим орахом је што никако нисам могао довољно да се одмакнем. Ова мала авлија је дванаестак метара (банатски: метери) у квадрат, његова крошња се пружа од даље ограде до на метар од ове десно, окружен је са три повелика дрвета… нема се одакле.

има још

Имали смо орах (3)

Лето 2017. је било суво и вруће. Испод ораха је много боља хладовина, бар два степена ниже него у обичној хладовини.

Септембра је након подугачке суше наишло неколико добрих киша. Седамнаестог је чак ударила некаква олуја, дувало је и падало, омањи смак света. Страдао је понеки цреп, одлетела канта за ђубре, а докачила је делом и орах. Она грана која је некад показивала на запад, сад већ мало окренута улево, се преломила и пала на јужну страну. Наслонила се на кајсију а даљим крајем чак и на комшијину терасу. То је око десет метара.

Ово је снимљено целу недељу касније, кад сам донео тестеру са баште и кренуо да то исечем и склоним. Није било лако, орах је тврдо дрво, а овако свеже је још пуно воде и поприлично тешко. Зато сам и одлагао толико, док смислим како да ово изведем а да притом не искривим ограду, не поломим комшији ништа и не повредим се. Не види се баш са фотке, али тај камперски сточић је био једина штета, изломила се плоча и искривио алуминијумски оквир, уопште га нисам приметио па га нисам склонио.

има још

Имали смо орах (2)

Успео је опет да остане незапажен. Немам ниједну фотку њега самог из те године, него опет само кад се ћерка пела на њега.

Има, истина, једна друга, где се види колико је висок – па, исто висок као и оне две брезе и две преживеле кајсије. То је онај изрез горе. Некако успевамо да ушушкамо авлију гдегод да се настанимо, а најбоље нам иде са овом матичном.

Ово је снимљено кад смо почетком августа 2005. мало дошли из арбајтлука кући на одмор. У позадини се назире комшиницина нова тераса, она плоча са луковима је већ била пала.

Авлија је већ тад више личила на џунглу, али још није било лијана. Биће их тек кад комшија запати лозу уз ограду, па то почне да се пење уз кајсију. Ево малопре сам гледао, са кајсије опало лишће а на пет метара висине се зелени лоза. Мало смо се позабавили и том џунглом тада, вадили смо руже, јер су биле пале под свој утицај и смањиле авлију за по два метра са скоро свих страна. Ово је снимљено кад смо били готови са тим.

има још

Имали смо орах (1)

Орах и кућа су никли некако заједно. С тим што је једно време орах растао брже, добра је ту земља.

Испочетка су била три ораха, небеског порекла. У крају око надвожњака и аутобуске постоји ендемско јато врана, које се само мало помери кад негде посеку дрворед – увек у међувремену нешто дивље израсте у близини – и свако пре подне се разиђу у стрелце и поподне се враћају. И тако испусте нешто ораха на наш плацић (како су га деца звала), и три никну. Отприлике 1984. или наредне године.

Један је страдао брзо, други смо заградили блоковима кад смо их истоварали с камиона, да му направимо заветрину против кошаве. Заветрину су искористили комшијини зидари, одсекли га и запалили ватрицу. Остао је трећи, покривен најлоном и непримећен.

Сад ми ту фали добра фотка, ал’ наравно да је немам: остао је буквално непримећен. Прва фотка где се види цео је тек из 1996 или 1997. Тад је кућа, ака Скадар на Бојани, била увелико разгажена, уселили смо се четири године пре тога. Жбун са жутим ружама је био други по величини – онај главни, са око 400 цветова, је десно, ван кадра.

Гледам ову фотку и чешкам се по глави… она даља грана је окренута на запад. Како је то успело да на крају гледа на југ-југозапад? А овамо, орах тврдо дрво.

Уф, сад сам се изофирао да ово има и крај. Па има. Ал’ ајд полако.

има још

Једна од пре: капија 6

овде је лим обојен отприлике истом бојом као фасада, а фрцокле зеленом као зид

Јесам ли већ прешишао Фредерика Пола? Ништа, само питам.

Капија за данас ти је пи… је типична банатска капија, само у мало бољем издању. Нема везе што је у граду, исто су и ту биле сеоске авлије у три дела – напред цвеће, по средини живина, назад башта, а капије су служиле за то да се утерају кола, истовари шта се донело са њиве, одвежу коњи… А после је је испало да се више исплати поделити плац на два, три… ма виђао сам и пет делова. И опет свако гледа да има нешто авлије и капију, да утера кола, а коњи, како би рекао друг Интел, су унутра. Зида око авлије има сразмерно мање.

На то мало зида неки направе врата, а неки само капију, зид баш и не мора, како се види из приложеног. У ствари, и та врата се сматрају за капију, јер кад неко звони, у кући ће већ неко да каже „ено неко на капији, иди види ко је“.

Капија лево у ствари, ако добро уочавам појединости, припада мом другару из основне школе. Оно знамо се и даље, и чак се и препознамо, сваких двадесетак година кад се сретнемо. Јер ту је он имао кафић у који никад нисам ушао, а опет као фудбалер ми никад није навраћао ни у једну од фирми, тако да смо се вазда мимоилазили. Ал’ нисам зато одабрао ову капију за данас.

није то још све

Једна од пре: капија 5

тако завучена да треба да знаш где је да би знао где је

За разлику од остатка ове серије, овог пута нисам аутсајдер. Овде гледам изнутра напоље, такорећи посувраћујем.

Мислио сам да мора да већ имам фотку одавде, јер у авлији је кафана „Стара Занатлија“. Не, није грешка у роду – занатлија би био у мушком роду да се овде ради о извођачу занатских радова, међутим овде та реч означава кафану „Занатлија“. Мора да ради на уникс, чим се зове тако рекурзивно, по себи.

Једини такав случај, да нешто носи само себе у називу, сам видео у време усмереног образовања, кад је постојао „Школски центар Крагујевачка гимназија“, ал’ то није било гимназија… осим што је било. Међутим, ово јесте кафана, и увек је било кафана. А и занатлија се не спомиње без везе.

има доле још

Једна од пре: капија 4

овде је неко имао истанчан осећај за урбанизам и архитектуру, и поставио ово обележје новог времена

Сад се и бабо чешка по глави: је ли ово уопште капија? Па, има браву, спречава улаз кад је затворена, дели свемир на напоље и унутра, све је ту… Осим оног једног: у шта се то улази кроз њу?

Капија се меће на кућу са ајнфором, или уграђује у авлијски зид. Кад се које изгради, и кад власник смогне пара за њу. Овде… нит је улаз у кућу, нит је авлија. Оно напоље је исто као и оно унутра. Хмм… шта то би?

У доба социјализма, кад је изграђено све ово на слици, капије није било. Иако је важио аксиом да су сви имали све, и упркос томе сви крали, и упркос томе ником ништа није фалило… Е, ово још није ништа, откако је тај домаћински капитализам, овакве решетке виђам и на степеништима стогодишњих кућа, где их за време ранијих капитализама није било, ма и у самом Водоторњу… Уосталом, ограђују се и закључавају и пијаце, и перони, ма свашта, па што не би шест дућана. Да им не би случајно неко ван радног времена завирио у излог, шта ли.

има још мало

Једна од пре: капија 3

…и да су сви подрумски прозори били затарабљени, јер није баш пријатно да вам стално кроз прозор сијају фарови

Зар је могуће да има већ десет година? Ал’ ето, има.

Били смо код Шефа у посети, и имао сам возача. Нешто се нисам нашкљоцао успут, тј. јесам у одласку, ал’ у повратку нешто мало… а од овог јединог успелог пара снимака је чак испао и један аутокрп, но на левом снимку баш и нема шта да се види, опит је успео само технички. Зато само десни снимак, боље се види капија.

Ово је призор који угледате кад долазите из Кикинде и најзад морате да скренете. Лево за Београд, десно за Нови Сад. Тојест, може и право, ако ћете у двориште. Ове сам се куће нагледао, оних година између „ћале дао кола за вече, одвезао девојку и враћам се кући“ и „нема више да се пратимо, венчани смо“. Јер, јој, семафор.

има још